Ђулићи увеоци - LXIX

Нешто си рећи хтела 

Кад више ниси могла; 

Уста ти беху нема, 

— Ал’ суза ти помогла. 

Онда сам сузу збрисô, 

Сад је разумем тек, 

Ти с’ чеду нашем, Смиљци, 

Видела кратак век. 

А сјајак у тој сузи, 

И тај разумем сад, — 

Твојој је српској души 

У деци био над. 

И ти си рећи хтела: 

„Кад Смиљку отме ноћ — “ 

Разумем, ох, разумем! — 

Ал’, где ми је та моћ?.. 

И испуни се слутња 

Самртног часа твог, 

Мезимче моје драго, 

И то ми узе Бог. 

Сад често у сну чујем 

Дечице моје глас: 

„Где год је Српче које, 

Љуби га, ради нас!“ 

И тог је гласа тако 

Рајски утешна моћ, 

Од гласа тог се ведри 

Жалости моје ноћ! 

И читав врт се створи, 

У њему цвећа шар, — 

И ја по врту ходим 

И берем цвеће, стар. 

Па вијући умрлим 

У спомен невен сплет, 

Чини ми с’ кâ да грлим 

Цео будући свет. 

Ђулићи увеоци - LXVIII

Промисли се, — нису ране 

Само теби дане; 

На свету је много бола, 

Свуда на све стране. 

Теци песмо, поточићу 

Порушена нада, 

Изгуби се у пучини 

Општих, вечних јада! 

Ђулићи увеоци - LXVII

Пале сузе, — не из ока 

Већ из срца ојађена, 

На увелу ружу пале, — 

То је сада роса њена. 

Ноћ је била. Зором рано 

Зраци сунца засинуше; 

Жарко сјају и певају: 

„Овако се сузе суше!“ 

Друге ноћи: опет сузе 

На остатку мртве руже; 

Опет веле топли зраци: 

Овако се сузе суше!“ 

Тако било цела лета, 

Сузне капи сунце суши; 

Лето прође, јесен дође, 

И зима се запенуши. 

И северци на сухору 

Ружиноме сузе гледе; 

Камен пуца, они веле: 

„Овако се сузе леде!“ 

Следише се росне капи 

Да се с њима ружа кити. 

То последње сузе беху, — 

Престало је срце бити. 

Ђулићи увеоци - LXVI

Месечина кад прелије боле, 

И кроз јаде дуне поноћ сива, 

Замирише од горе до доле, — 

И обоје у једно се слива. 

Размакну се простори бескрајни 

Растворе се времена таласи, 

Тад задршћу васионе широм 

Тихих звона надземаљски гласи. 

Васиона храмом се саздава, — 

Христос сиђе с иконе престолне, 

Из путира, где су општи боли, 

Причешћује појединце болне. 

Из путира, где су општи боли, 

Свих срдаца, свиколких времена, 

С честицама и суза и крви, 

За патнике што је проливена. 

Ко окуси, миром се озрачи, 

Осети се целином исцељен, 

Није више самоћом пригушен, 

Није више од света одељен. 

Многи дођу, ал’ су још неспремни, 

А анђели тад запоје кругом: 

Иди, иди, па се скоро врати 

С пречишћеном, с узвишеном тугом. 

Ђулићи увеоци - LXV

Волео сам негда цвеће, 

— И сада ми јоште прија — 

Ал’ сад волим нешто веће: 

Деца су ми најмилија. 

У деци је света клица, 

Нова моћ се у њим’ крије, 

Бољи свет би могô нићи, 

Кад би знали развити је. 

Волим дечју чисту душу 

Посматрати, неговати; 

Ако с’ после унакази, — 

То бар нећу дочекати. 

Ђулићи увеоци - LXIV

Ко је тужан, нек не тражи
Туге нове.
Доста му је, доста му је, —
Нек не чита песме ове.

Ко је срећан, нека грли
Своје снове,
Нек не мути ведру душу, —
Нек не чита песме ове.

Ко их чита, нека прашта
Слаботану,
Кâ што прашта мутном небу,
Плачном дану.

Ђулићи увеоци - LXIII

Окер, кармин, ултрамарин, 

То су само бледе шаре, 

Да су сузе разне боје, 

Ја бих от’шô у сликаре. 

Моловô бих слике ведре, 

Све што оку вашем прија; 

Месечина како ј’ мека, — 

Како звезда јато сија. 

Како лепо зора руди; — 

Како с’ дивно сунце рађа; — 

А на мора мирних груди 

Како сретно плови лађа.

Како у вис шева лета; — 

Како неву грли срећа; — 

Како красно ружа цвета; 

Како ј’ живот пун пролећа. 

Таке слике ја бих свету 

Брже него песму дао, 

Ником никад не бих рекô, 

Чиме сам их моловао. 

Ђулићи увеоци - LXII

Гроб је трулеж, — он не уме 

Брзо пепô стварат’ — 

Ту смо близу, кад ће мртве 

Живи огањ згарат’. 

Ако тада будем имô 

Живих пријатеља, 

Сетиће се мојих тијо 

Прошаптаних жеља. 

Ломачу ће разбуктати 

Да гори поштено, 

Сагореће тело моје, 

Сагорет’ и њено. 

Са топлотом у вис лети, 

Што се не пепели, 

Што остане, жара прима 

Више се не дели. 

Стаклен-жара радо прима 

Ту спојину јаку, 

Па нек стоји ма где било, 

Само не у мраку. 

То би била последња ми, 

Верујте, не мала; 

А добрима пријатељма 

Напред велим: Хвала. 

Ђулићи увеоци - LXI

Сад разумем вечност шта је, 

И бескрајност колика је. 

Ко је мери мером cpeћe, 

Тај је никад схватит’ неће. 

Ако хоће да је схвати, 

Мора бола осећати. 

Срећан срећом за њом гине, 

— Ал’ остаје још празнине. 

Њена с’ међа тужном крије, 

— Ал’ бол ипак испуни је. 

Ђулићи увеоци - LX

У сну, дабогме у сну, 

И где би другде било, 

Дође ми моја мајка 

И поздрави ме мило. 

На моје тешке јаде 

Спустила своје очи, 

Утишаше се јади 

Небеском неком моћи. 

У сну, дабогме у сну, 

Дођоше друзи мили, 

И стиснуше ми руку, 

Сумор ми разведрили. 

У сну, дабогме у сну, 

Дође ми моја драга, — 

У саломљеним грудма 

Разви се нова снага. 

И пролеће се засја 

У души мојој тијој, 

А заигра ми срце, 

И почех певати јој. 

У сну, дабогме у сну, 

Деца ми стигла мила, 

И одмах сам их познô, 

Ма да им никла крила. 

Па свако руку стави 

На једну моју рану, 

А то је било као 

Да мелем на њу кану. 

Будан сам, опет будан, 

И опет... али нека, 

Даклем на оном свету, 

Онде те мелем чека. 

Ђулићи увеоци - LIX

„Видиш ону звезду горе“, 

Астроном ми један рекô, 

„Мозак стане, кад помислиш, 

Како ј’ звезда та далеко. 

„Далеко је, високо је, — 

Сто година дугих прође, 

Докле њена светла зрака 

До нашега ока дође.“ 

„Ми видимо звезду ову, 

Видимо је како трепти, 

А ње можда давно није, 

— Верујеш ли? — Верујем ти! 

Јер с’ и мени кашто чини, 

Усред ноћи сам стојећи, 

Кô да чујем слатке гласе, 

Кô да чујем миле речи. 

Чини ми се кô да видим 

Светло лице звезде своје; 

Ја је видим, ја је видим, 

— А ње давно нестало је...

Ђулићи увеоци - LVIII

Већ девет година на ранама леже, 

Кô девет копрена, 

Одатканих, оплетених нитом 

Уздисајних трена. 

Већ девет година на ранама леже, 

Кô девет копрена, 

Над срцем ми, над иконом, где је 

Жива слика њена. 

Све више копрена на ранама леже, 

Ту на левој страни; 

Тај живопис божји и време га чува 

И време га храни. 

Ђулићи увеоци - LVII

Кад нам мили на пут пођу, 

Пуни смо жаљења, 

Рукујућ’ се говоримо: 

„Збогом, — до виђења!“ 

Лепе речи, топла нада 

Из груди их креће; 

То велимо, то желимо 

А — биће, ил’ неће. 

Ал’ кад мили у гроб падну! — 

Ни то ништ’ не мења, — 

Зар не смемо и тад рећи: 

„Збогом, — до виђења!“ 

Ђулићи увеоци - LVI

Имао сам сестру једну, 

Јермилом се звала, 

У Иригу питомом је 

Вечни сан заспала. 

Сахранисмо ј’, — а гробље је 

Тад на брегу било, 

Било брегу на обронку, 

Пак се одронило. 

Сестро моја, нежни цвете 

Старих успомена, 

Нит’ је срећа, нит’ несрећа 

Што ти гроба нема. 

Ја и тако к небу гледим, 

Ту им тражим лика, 

Кад се сетим мојих милих, 

драгих покојника. 

Ђулићи увеоци - LV

Да л’ то беше санак 

Као и све друго?!.. 

— Ја уснух себе 

Више ова света; 

У оном вису, 

Куд не стижу живи; 

Нађох се тамо 

— За часак само; 

И за тај часак 

Прегледах тајне, 

Чудества многа, 

И видех оком 

Или душом само, 

Вишњега Бога. 

„Како дође амо?“ 

Запита ме Боже. 

А ја му рекох: 

Ти ми поможе! 

Болове оне, 

И јаде големе, 

Које си ми дао, 

За часак један 

Под ноге сам мето, 

На њих сам стао. 

Тако се дигох 

И — до тебе стигох. 

А Бог ми рече: 

„Сад се врати доле, 

Па поштуј јаде, 

Поштуј своје боле, 

И носи свима 

Земским патницима 

С поруком божјом 

Најлепшега дара: 

Бол нека вас диже 

Нек вас не обара! 

И ја сам о том 

Премишљао дуго 

— Да л’ то беше санак, 

Као и све друго... 

Ђулићи увеоци - LIV

Чујем да си блед у лицу, 

А с њега се туга смеши; 

Зар ти немаш таку птицу, 

Која уме да те теши? 

Ако немаш птицу своју, 

Што ти гали дане, ноћи. 

А ти почуј птицу моју, 

Која пева: „Све ће проћи!“ 

На груди ми птица слети, 

Ту рашири крила мека, 

Па ми вели: „Ни бриге ти, 

Свакој рани има лека!“ 

Па још дода: „Коло cpeћe 

У брзом се хуку врти; 

Боли твоји трајат’ неће, 

Ни по часа после смрти!“ 

Ђулићи увеоци - LIII

Појте, појте, весел’те се,
Та то мени ништ’ не смета!
Јер се мени тако чини,
Да вас гледам с друга света.

Појте, појте својој срећи,
Не дајте је из свог круга!
Само cpeћa нек је права,
Као што је моја туга.

Усклик ваша радовања
Жице срца мога њија, —
Гласи cpeћe, — гласи бола, —
Па ипак је хармонија.

Ђулићи увеоци - LII

Тетка Мико, уђи и ти 

У мој оквир црни, 

Одатле ми најдавније 

Спомене разгрни! 

Сећам те се као виле 

Која стоји сама 

На извору најбистријем 

Српских нам песама. 

Ти си мене запојила, 

Овим светим пићем, — 

Ти си тајно управљала 

Мојим целим бићем. 

Твој је живот притиснуло 

Ратних дана крило, — 

Нестало те — нико не зна 

Шта је с тобом било. 

Неки веле: „Изгорела 

Сред оних вијора.“ 

— Чиј’ је живот у песмама, 

Тај изгорет’ мора.