Како би то стајало

Како би то стајало

кад би човек зрео

наједаред сео

на дрвена хата -

па да се климата?

Како би то стајало

кад би стари дека

напио се млека

па завијен у јастучак -

преспавао ручак?

Како би то стајало

кад би место ђака

спремала се бака

да у школу пође -

међу децу дође?

Како би то стајало?

Погодит' је врло лако

стајало би исто тако

ко што стоји Кржљавићу Љуби -

цигара у зуби!

Лени Рава

"Нисам нешто вољан," -

рече лени Рава,

изнесе ћилимац,

па леже да спава.

Кад је уст'о он се

сети шта је снив'о;

снивао је да је

расадник залив'о.

Мрзи он и у сну

што мрзи на јави,

па зловољан поче

чешат' се по глави:

"Кад у башти радим,

уморим се јако, -

морам опет лећи

да с' одморим малко!"

Уф!

Уф, музике гадне,

уф срамоте веље!

Гледај како плачу,

како се кревеље!

Пружите им огледало,

нек виде изреда

да л' то деци доликује,

како то изгледа.

Нит их когод псује

нит им чини жао.

Зашто онда плачу?

- А ко би их знао!

Нит су гладни, жедни

нит их штогод боли,

такве књезе нико,

баш нико не воли.

Од оваквих лица

сви се живи клоне.

Оваквој се деци

не дају бомбоне.

Срда

Ја се често намрштим

и станем за врата,

па се срдим и срдим

по два до три сата.

Питају ме и отац,

и тетка и мама:

"Шта је теби, Евице?"

- Ја не знам ни сама.

А кад чело разведрим

(то ме стане труда),

онда питам саму себе:

"Што си била луда?"

Материна маза

Има дете у селу,

име му је Лаза,

ал' га зову друкчије:

материна маза.

Кад сва деца устану,

он и онда спава,

кад га зову у школу,

њега боли глава.

Кад устане, не уме

да се сам обуче,

не сме да се умије,

иште воде вруће.

Кад га жуљи ципела,

он ципелу туче,

тад га рука заболи

па онда јауче.

Кад му даду јабуку,

он би хтео шљива,

кад му пруже погачу,

онда би кољива.

Кад се мало огребе,

плаче и запева:

"Јао, јао, помагај,

изиће ми црева!"

Кад је суво, замеси

блата па се каља,

кад га мати покара,

легне па се ваља.

Кад му успу таране,

он би јео риба,

кад се рибе наједе,

тад га боли тиба.

Па зато га не зову

по имену Лаза,

већем јадно, жалосно:

материна маза!

Мали Јова

Мали Јова једио се

што је тако мали,

попео се на столицу

па се, висок, хвали.

Једио се мали Јова

што нема бркова,

нагарио науснице:

"Сад сам чика Јова!"

Мали Јова силом хтеде

да је човек стари,

па метнуо преко носа

неке наочари.

Од кудеље направио

дугу седу браду,

а огрно дедин прслук

да га не познаду.

П' онда рече: "Поч ми дајте,

ви, који сте мали!"

А другови, кад видеше,

сви га исмејали.

Мали Јова покуњи се

од срама и стида,

а ево ти старог деде,

па му прслук скида:

"Доле, Јово, са столице,

скидај наочари,

утри брке, скини браду,

ти још ниси стари!

Свашта има своје време,

онда лепо личи,

што ј' од Бога коме дато,

нек се тиме дичи!"

Пачија школа

"Јесте л' чули, кумо,

- верујте, без шале -

отвара се школа

за пачиће мале."

Тако је и било,

- верујте, без шале -

отвори се школа

за пачиће мале.

Сви пачићи дошли,

на клупама стоје,

стари патак метно

наочаре своје.

Све их је уписо

у каталог, мале,

па их је прозиво, -

верујте, без шале.

Па се онда шето

с озбиљношћу крутом;

учио их учио

и књигом и прутом.

Учио их, учио

од среде до петка,

ал' се нису одмакли

даље од почетка.

Није било успеха

учитељском труду,

цела мука његова

остаде залуду.

Ништа више не научи

пачурлија та,

него што је и пре знала:

- га, га, га, га, га!

Мали брата

Дочепо се мали брата

очевога сата,

а сат је од злата

па има и врата,

- ала је то лепо!

А на уво кад га метне,

тад се чује нека звека,

сат говори: тика-така!

Брата мисли: хоће млека.

- Ала је то мудро!

Залио га слатким млеком

неколико пути,

брата мисли: сат се најо

па сад зато ћути.

- Ал' се разумемо!

Сад су пуни обадвоје,

и сатић и брата,

обадвоје сада ћуте.

А кад дође тата,

- ал' ће бити гужве!

Пера као доктор

"Господине докторе,

звала сам вас амо,

лутка ми је болесна,

гледајте је само.

Пипните јој образе,

пипните јој чело,

мени се бар чини,

ужасно је врело!"

Доктор седи укочен

са озбиљним миром,

пипа било луткино,

па дрма шеширом:

"Инфлуенца велика,

ал' умрети неће,

немојте је љубити

да на вас не пређе.

Лек ћу јој прописати,

прашак сваког сата,

уз то нек' је протрља

ваша баба Ната.

Лимунаду правите

у вел'ким чашама,

ако јој се не пије,

попићу ја с вама."

Два зеца

Седела је без бриге

наша мала Мира,

ручала је лепо

из својег тањира.

Близу наше Мирице,

ту се преметало

весело и чило

једно зече мало.

Све док једно за друго

нису ништа знали,

весели су били

ови наши мали.

Ал' кад спази Мирица

зеку поред себе,

сва се усплахири,

срце јој зазебе.

А кад зека опази

ово страшно дете,

потресе га дрхат

од главе до пете.

Мира би да побегне,

ал' куда и коме?

И зеца је стего страх

па члови пред њоме.

Ух, големе невоље!

Ух, големе беде!

Избеченим очима

једно друго гледе.

Мали Коњаник

Ђиха, ђиха, четир' ноге,

све четири круте!

Ђиха, ђиха, ми идемо

на далеке путе!

Седло ми је од мараме,

узда од канапа,

а бич ми је од очина

пребијена штапа.

Раго једна, баш си лена,

зар те није срам!

Ал' кад нећеш ти да скачеш,

ја ћу цупкат сам.

Поезија за децу

Урођена љубав према деци, а посебно смрт његове деце, снажно су подстакли Змаја да пише за децу. То је радио свих педесет година свога певања и ово је најобимнија област стварања. Песме за децу имале су пре свега васпитну функцију, али је из ње проистекла и родољубива функција: задатак ових песама је да дете уведе у проблеме света и живота на једноставан и приступачан начин, кроз згодне ситуације, добро одабраним "јунацима", ведрим тоном, топлом љубављу. Предмет певања је комплетан свет детињства, све животне ситуације, све манифестације свакодневног дечијег живота. Изванредно познавање психологије детета омогућило је песнику да реалистички и објективно, без идеализације, предочи свет детета и детињства. Пева о доброј деци, али и о немарној, немирној и лењој деци, али је то певање спонтано, ненаметљиво, нежно. Тако је створио ликове Лењог Гаше, Малог Јове, Материне Мазе. Дечији свет сагледан је шире, предочен је однос деце и животиња, деце и природе.

Оно што се заиста не може оспорити Змајевом песничком таленту јесте то да је он наш највећи дечији песник. И до данас деца у школама уче његове песме, складног, врцавог стиха и финог звука. Како је једном примећено, те песме штеде родитељима труд и педагошке бриге – деца се на њима неосетно уче како се треба понашати, уче о природи, стварима и животним ситуацијама. Песник се шали с њима, буди њихову машту а не распаљује је и, што је најважније – дете које чита ту поезију увек ће лако одвојити добро од злог и ружно од лепог на један непосредан и прихватљив начин. Неке од њих и нису претерано поучне, али су занимљиве, креативне, смешне, као дечија игра.

Мало је оних који нису чули за песме на којима су многе генерације одрасле, као што су: Пачија школа, Материна маза, Песма о Максиму, Коњаник, Деда и унук и друге, као и низ загонетки, питалица, пошалица које је чика Јова, како су га деца прозвала, за њих смишљао. Он је волео децу да је уређујући лист "Невен" писао у једном писму пријатељу како му је "мало" тешко јер не само што нема новца за штампање листа него још и касни са текстовима, које мора сам да напише и уреди и приде да исцрта илустрације! И поред тога, он је понекад штампао посебно делове за богату децу, а посебно за сиромашну. Богатима је говорио како човека не чини одело и материјално благо него нешто друго и како високоумље и гордост нису добри, а сиромашне охрабривао да не буду тужни што немају све што им треба и подстицао њихова племенита осећања.

Песме за децу имају најтрајнију вредност не по уметничкој, него по етичкој вредности. Тиме је Змај постао родоначелник песништва за децу у српској поезији и најзначајнији представник ове лирске врсте. У дечијим песмама Змај је обухватио цело детињство од колевке до дечаштва, са свим оним што припада дечијем свету: играма и играчкама, животињама, односом према одраслима итд. У њима је дао богату и разноврсну галерију дечијих ликова. Главне одлике Змајевих дечијих песама јесу: фини лиризам који их приближава његовој раној љубавној поезији, озареном свету Ђулића, смисао за уживљавање у збиљу и психу детета, једноставан, лак, непосредан израз приступачан деци и истовремено привлачан одраслима.

Јован Јовановић Змај

Живот — Најплоднији песник романтичарског доба, Јован Јовановић, доцније назван Змај, родио се 24. новембра 1833. године у Новоме Саду. Ту је свршио основну школу, гимназију у Халашу и Пожуну, права је учио у Пешти, у Прагу (око 1856) и у Бечу.  Свршивши права, буде 1861. изабран за варошког подбележника у Новом Саду. 1863. отишао је за надзорника Текелијанума у Пешти и уписао се да учи медицину. Свршивши медицину, дође за лекара у Нови Сад, 1870. Као лекар живео је по разним местима, у Панчеву, Карловцима, Футогу, Каменици, Бечу, Београду, Загребу. Једно време био је драматург Народног позоришта у Београду. За све то време уређивао је разне књижевне, сатиричне и дечје листове: 1862. Јавор у Новом Саду; 1864 — 1871. Змај, по коме је и име добио; од 1871. до 1874. у Панчеву Жижу; 1877. до 1878. Илустровану ратну хронику у Новом Саду; 1878. кренуо је у Новом Саду сатирични лист Стармали, коме је био душа до 1889; 1880. отпочео је издавати у Новом Саду дечји лист Невен, који је, неко време и у Београду и у Загребу, излазио преко двадесет година, и на коме је радио до саме смрти. 1874. свечано је прослављена у Новом Саду двадесетпетогодишњица, а 1899. у Загребу педесетогодишњица његовог плодног и заслужног књижевног рада. 1892, у знак народног признања, Народна скупштина у Београду му је одредила сталну годишњу помоћ. Последње године живота провео је у Каменици, у Срему, где је и умро 3. јуна 1904. године.

Његове књиге — Он је врло мало радио у прози: неколико приповедака, од којих је најпознатија песничка легенда Видосава Бранковић (1860), и популарни шаљив комадић Шаран (1864). Иначе, сав остали његов књижевни рад је у поезији. Змај Јован Јовановић заузима једно од највећих места у српској књижевности и певањем испунио је готово пола века свога живота.

Када је он почео певати 1849, српска поезија преживљавала је једну тешку кризу. Стара поезија изумирала је у својој оскудности. Сем Бранка Радичевића који се као метеор јавио и ишчезао, ништа ново није се јављало. Оскудица је била таква да су људи као Љубомир Ненадовић једину наду полагали на Ђорђа Малетића. У то доба, 1852, писао је Светозар Милетић, који је већ почео стицати свој велики глас: "Како нам је литература сваколика суморна, сад би јој особито преко био потребан сјајан и велелепан метеор, да је потресе, електризира, оживи. Код сина Г. Јовановића нашао сам леп дар поезије." Милетић се није преварио, "син Г. Јовановића" имао је више но "леп таленат", и он је у клонулу српску поезију унео нов живот.

Још као врло млад човек, ђакујући у Пожуну, Змај је од 1848. почео певати, потписујући се "Осијан". Убрзо је скренуо општу пажњу на себе и већ почетком шездесетих година стекао глас једног од првих песника српских. Песнички рад његов је непрекидан и врло обилан. Прва његова књига, превод Толдија, изишла је у Новом Саду 1858, превод Демона 1863, Ђулићи у Новом Саду 1864. Све дојакошње песме Змај Јована Јовановића изишле су у Новом Саду 1871. Певанија је изишла у Новом Саду 1882; остатак његовог песничког рада издала је Српска књижевна задруга под насловом Друга Певанија, у две књиге (Београд, 1895 — 1896). Ђулићи увеоци појавили су се у Новом Саду 1882. Ново издање Ђулића и Ђулића увелака изишло је у Загребу 1899. године.

Његово песничко развијање — Он се развијао под неколико различних утицаја. Када је пропевао, 1849, за први узор су му служили ђачки песници око Славянке. Затим, дошао је јак утицај Бранка Радичевића, код кога је Змај узео оно што је песнику Ђачког растанка било најбоље: лакоћа израза, окретност стиха, ведрина, нарочито народни језик и угледање на народну поезију. Осећајући да недовољно познаје народни језик, који је за његово доба увелико постајао књижевни језик, Змај је, као и Бранко Радичевић, у пуном смислу речи изучавао и учио Српски рјечник Вука Караџића, и, штавише, и сам се бавио скупљањем речничке грађе (1896. поднео је Матици српској збирку од 3000 народних речи, под насловом: Градљика за што потпунији речник српског језика). И за све време песничког рада за њега је био "српски језик — рајски језик", како је певао у старости. Народна песма на њега је утицала много више но на друге, и, што је главно, много срећније. Змај је, уопште, имао ретке асимилативне способности, и својим гипким духом лако се прилагођавао другим душама и туђој поезији. Он је народну песму тако срећно подражавао да неке његове песме чине утисак потпуно народних, и као такве су продрле у народ. У старости, он је од тога подражавања направио цео песнички програм, желео да сасвим скине са себе "шљоке уметничке литературе", и имитујући и сувише народну поезију испевао збирке Снохватице (две књиге, I — II, 1895. и III 1900) и Девесиље (1900). На Снохватице он је много полагао, сматрао их за једно од најважнијих књижевних дела својих, припремао се за њих великим читањем народне поезије, и радио их врло пажљиво. Он је ту покушао да пева у чисто народном духу, да народски пева народне песме као што је то чинио Филип Вишњић. "Ја сам увек желео да се Снохватице критикују само као народне песме — као да нема на корицама мога имена." Али у свем том послу он није имао успеха. У тим песмама има и старачке клонулости и претераног подражавања. Али, ипак, у ранијим песмама својим Змај је један од ретких песника српских који су се највише приближили књижевном идеалу свога времена: на основу народне поезије створити уметничку поезију.

Од страних песника ниједан није утицао на њ толико као познати мађарски песник Александар Петефи, чији је глас тада био на врхунцу, нарочито после његове јуначке смрти на бојном пољу, где је својом крвљу запечатио своје родољубиве и слободољубиве песме. Змај је знао мађарски од детињстава, учио је мађарске школе, као ђак упознао се са мађарском књижевношћу, нарочито са мађарском поезијом. И нада свим мађарским песницима заволео је Петефија, који је све имао што је било потребно да загреје душу једног младог човека. Он га чита и напаја се њиме, врло лепо преводи не само мање песме његове но и велики спев Витезъ Јованъ (Нови Сад, 1860), и код њега се учи и родољубљу и слободњаштву. Поред Петефија он чита и преводи друге мађарске песнике, Арања, Ђулајија, Тота, Гарајија. Поред мањих ствари преводи и веће спевове, Арања Толдију (1858) и Толдијину старост и, делимично у стиху, остало у прози и у изводу, Толдијину љубав (1896), као и Отму Мурањ-града (1878). Тако преводи и Имбра Мадача Човекову трагедију (латиницом и ћирилицом, 1890).

На њега утичу и немачки песници, нарочито романтичари, песници Младе Немачке и представници Тенденз-Поеѕіе четрдесетих година, Хервег и Фрајлиграт. Он преводи Гетеа, Уланда и Грина. Од Гетеа је у старости превео Ифгенију у Тавриди (1898 — 1900), а у рукопису је оставио превод Хермана и Доротеје. Хајне је једна од његових великих књижевних симпатија, он га подражава у љубавној лирици, из њега је изнео ону сентименталну подсмевку, љубавну песмицу са епиграмом на крају. Од немачких песника нарочито утичу на њега мали песници оријенталисти, они који су имитовали источњачку поезију, као Платен, Даумер, нарочито Боденштет. Са великом љубављу се баца не само на превођење тог песника, као и песника арапских, персијских, но и сам пева у том правцу. У Источном бисеру (Нови Сад, 1861) и Песмама Мирзе Схафија (1871) има поред слободних превода и самих оригиналних песама, много бољих но што се налазе код немачких оријенталиста; њих је могао спевати један полуисточњак, који је био у стању да осети страсну, бојадисану и опојну поезију Истока. Ти његови источњачки преводи имали су великога успеха. "Источни бисер Јовановића, писао је доцније Милорад Шапчанин, те једина она песма Зареми, или превод Гетеове Бајадаре, биле су литерарне величине о којима се готово толико говорило као данас о Дарвиновој теорији."

Иако није имао неко систематско књижевно образовање и одређен књижеван укус, Змај је доста читао стране писце и преводио их. Поред поменутих ствари, превео је и спев Михаила Љермонтова Демон (Будим, 1863), врло слободно, али са много полета и поезије; тако исто и дирљиви спев енглеског песника Алфреда Тенисона Енох Арден (1880), трагедију румунске краљице Јелисавете Мајстор Маноле (1897). Исто тако превео је неколико побожних химни у назаренској песмарици Сионској харфи (Неуе Зіонѕхарфе, Зüріцх, 1855). Његови преводи, који су некада слављени, прегледани изблиза нису могли издржати критику: преводио је врло слободно, изостављајући и додајући по вољи, изокрећући често не само смисао појединих строфа но и дух целога комада.

Обим и природа његове поезије — Али Змај није био само гибак дух, даровит ђак ове или оне песничке школе, једног или другог песника. То је био јак песнички таленат, богата и пуна песничка душа, из које је десетинама година шибао млаз велике поезије. Експанзивна песничка снага, богатство унутрашњега живота, покретан, отворен и стваралачки дух, стално песничко надахнуће, ретка плодност и радљивост, — то су особине које га нарочито одликују. Он је певао више и лакше но иједан српски песник, и пре и после њега, тако да цела његова поезија чини утисак једне велике и срећне импровизације, и да му је због те обилности и лакоће у певању одрицана дубина и зрелост. У ствари, то је само доказ његове снаге, и ништа друго.

Припадајући нараштају који је сав био у јавном раду, Змај је био песник акције, националне и политичке, Программ-Діцхтер, Фреіхеіт-Сäнгер, какве је давала слободњачка Млада Немачка, "рода васпитатељ", како су наши стари замишљали идеалног песника, јаван песник, у пуном смислу те речи. Он је био главни народни песник шездесетих и седамдесетих година, херолд Уједињене омладине српске. За неких тридесет година он је био одјек душе целога српскога народа, песнички заставник неколико наших нараштаја, морални историчар целог једног великог и значајног периода нашег народног живота. Његова поезија садржи сав духовни и душевни живот српског народа у другој половини XIX века, у њој су кондензована сва осећања и све идеје српске тога времена, то је стихована кроника српска од 1850. до 1900, по њој би се могао реконструисати готово цео духовни живот српски у томе периоду, и његова Певанија би се могла назвати "природном историјом духова" српских у другој половини XIX века. Он је певао духовну клонулост после 1848, велике наде, ишчекивање "извесног часа" шездесетих година, "либералне надежде" и слободњачке снове Омладине, нове политичке и социјалне идеје седамдесетих година. Он је био песник дубоких мржњи и освета српског народа, а у исти мах и песник снова о човечанском братству, о миру међу људима, о бољем и лепшем човечанству. Све што је српски народ у току целе једне половине века осећао, волео, мрзео, желео, сањао, све је то нашло одјека у његовој души и силног израза у његовој поезији.

Дечји песник — Као што је певао народни живот у свима правцима, тако је певао и живот људски у свима добима, сву гаму људских осећања, и његова поезија је била у пуном смислу речи: цела лира. Змај је био песник српске деце. Прве његове дечје песме још су из 1858, али нарочито од седамдесетих година он ревносно и обилно ради на дечјој поезији. Неких двадесет година, од 1880, уређивао је и Невен, најбољи дечји лист српски, за који је рекао да му је "мезимче идеалног живота на земљишту практичнога искуства". У тај лепи лист Змај је уложио много труда и талента, и успео да створи најбољи дечји лист на Словенском југу и да развије целу једну обилну ђачку литературу. У Невену је изишао највећи број његових дечјих песама. Те многобројне дечје песме јако су раширене и увек имају велики број читалаца у малом свету. Српска књижевна задруга издала је две илустроване књиге његових дечјих песама: за мању децу Чика Јова српској деци (Београд, 1899; II издање, Београд, 1909) и за одраслију децу Чика Јова српској омладини (Београд, 1901). Књижевно друштво "Змај" издало је у Карловцима популарно и јевтино издање његових дечјих песама Српчади свој и свуда. Змајеве дечје песме издаване су и латиницом: Златна књіга за дјецу (Загреб, 1889) и Жіва књіга (Загреб, 1890), где је велики део Змајевих састава. Најзад, од Змаја су остале и читанчице за децу и младеж: Предневенче (Загреб, 1898) и три књиге збирке Међневенче (И, Загреб, 1899; ИИ, Загреб, 1900; III, Нови Сад, 1901). Он је децу волео, и као уман човек који је јасно увиђао да од млађих нараштаја зависи сва будућност народа, и као несрећан отац чија су деца рано поумирала и који је своју велику родитељску љубав пренео на сву српску децу. Он је волео децу не суво педагошки, но очински, срдачно и топло, и за њих и о њима испевао је велики број песама, најбоље дечје песме у српској књижевности, где су велике истине људске и благородна човечанска осећања казивана приступачно, лепо и просто. На тим песмама неколико нараштаја српских учили су се читати, и у њима су се научили љубави према народу, добру и истини.

Лиличар — Змај није био само националан и дечји песник но и чист лиричар, један од најбољих и најјачих лиричара целокупне српске књижевности. Он ће нарочито остати као песник нежних Ђулића (1864) и дубоко болних Ђулића увелака (1882). Он ту није певао поетска општа места и вежбао се у варијацијама старих песничких тема; он је ту опевао своју велику љубав и тужну смрт жене коју је волео. Просто, природно, искрено, он је певао оно што је уистини осетио, болове и радости свога срца. Интиман тон, непосредност осећања, топлота која све то загрева, чини велику драж ових интимних и истинитих песама. Читалац губи осећање да је у литератури, и чини му се као да слуша исповест једног старог пријатеља који отвара своје раздрагано или рањено срце. Љубавна и животна радост Ђулића преноси се на читаоца, а угушени уздисаји и испрекидана болна јецања Ђулића увелака не могу се читати а да се срце не стегне, и сузе не навру на очи. То су најнепосреднији, најискренији и најузбудљивији стихови у српској лирици.

Сатиричар — Духовит човек, Змај се рано јавио на пољу сатире и на том месту био дуго међу првима, ако не и први. Бачванин родом, из краја где се шала увек волела, он је и сам био врло духовит човек, вазда готов на досетку и каламбур и епиграм. Али он није волео шалу ради шале и забаве, но ју је стављао у службу својих виших идеала. За њега, као за Жан-Жака Русоа, "духовитост је посољени разум", и он се даје на пригодну политичку и социјалну сатиру, служи се њоме као оруђем у борби за народни напредак. 1866, у трећем броју Змаја, он је речито изнео програм свог пространог сатиричног рада: "Док се коров и коприва не истребе, не може се добро семе сејати; док се лажни апостоли не открију, не може истинита наука процвасти; док се ропски духови не изобличе, не може слобода сијнути; док се себичност не жигоше, не може се родољубље узвисити; док се кукавице не исмеју, не могу јунаци у правој светлости сијнути; док се дремеж не прешиба, неће се свеснији живот разбудити; док се шерети не поругају, тешко ће се стални карактери развити; док се опаки обичаји не продрмају, неће се добро укоренити; док се на надрикњиге прстом не покаже, не може се право знање и наука раширити..." И са оштрином, са смелошћу, нарочито са много духа, он је четврт века радио у томе правцу, био Јувенал и Архилох српскога друштва, дао најбоље политичке сатире српске, и вршио јак и добар утицај на српско друштво.

Његове мане — Али његове песничке мане нису ни мале ни ретке. Живот му није био лак и угодан, и он је могао певати само онда када му је остајало слободно време од заморног лекарског и уредничког посла. Он је, како је сам писао, познао "авет" што се зове "старање за свакидашњи крух". И зато што његово књижевно образовање није било довршено, зато што није могао да пише на доколици, лагано и пажљиво, као уметник који тражи савршенство, зато што је у већини случајева морао да ради на јуриш, преко колена, да често још несасушен рукопис шаље у штампарију, — зато у његову делу има и толико немара, празнина, недостатака и грешака, зато код њега има и површности, и слабог надахнућа, и усиљавања, и баналности, и слабих стихова. Врло често политичар, полемичар, и новинар потискује уметника. Версификација му је често занемарена, и код тога песника који је знао писати и који је у добрим тренуцима давао врло глатке и лепе стихове, има погрешних сликова, немогућних и недопуштених "песничких слобода", самовољних скраћивања речи, грубих језичких грешака, сасвим слабих песама, недостојних великог песника који их је испевао.

Он је одвећ много и одвећ лако певао, као што су сви радили у доба романтизма, када се више гледало на политичку и националну корист од једне песме но на њену уметничку лепоту. И отуда код Змаја толико песама сувише пригодних, дневних, локалних, у ствари стихованих новинарских чланака, са страстима које су нам данас савршено туђе, са алузијама које ми више не разумемо. Та одвећ спуштена пригодна поезија, та огорчена гушања на политичкој арени, ти гневни протести једног ускипелог доба, те песме које су у своје време више значиле но беседе и прогласи, данас нас остављају хладне, и њихов вулгаран оквир не изгледа нам достојан праве поезије. И свему треба додати и друге мане Змајеве: грубу чулност која утолико више вређа што долази од песника у болу пречишћених Ђулића увелака; алкохоличарске узвике и изливе, који чине утисак ларме за каванским столом; стармалске досетке, абуказемовску шалу, каламбуре и "кунстове" са речима, сву ону сумњиву духовитост више мање литерарних новосадских кавана из шездесетих година. Поред тога он има и несигуран књижеван укус, тако да поред Гетеа, Пушкина и Тенисона преводи песме из мађарских и немачких шаљивих листова.

Општи поглед — Свакако да се Змај не може назвати великим песником у европском смислу речи, али он се још мање даје свести на способног стихотворца, вештог сатиричара и доброг дечјег песника, као што су хтели да учине његови противници, који му нису праштали његове слободњачке идеје и борбе. Он је писао много, често свакојако и свашта, зато у његовом зрневљу има толико плеве, и зато он далеко боље изгледа у антологијама но у својим целокупним делима. Рекло се за њега да је био само добар ученик Бранка Радичевића, али ваљало би додати да је тај ученик премашио свога учитеља. Не само у свом добу но и у целој српској књижевности он је један од најбољих и најзаслужнијих песника. То је најобимнији, најобилнији и најсавршенији песник омладинског периода српске књижевности, писац који је дао максимум онога што је српска књижевност могла дати у то доба када су се језик и метрика тек почели да утврђују и када је у поезији готово све требало стварати. Плодан дух, експанзиван таленат, он се трошио на свима пољима, и за опште добро расипао своју песничку снагу. Он је злато свог великог песничког талента расковао у ситан новац и раздао га свом народу. Он је за српску књижевност био оно што је, по речима Ернеста Ренана, Виктор Иго био за француску књижевност: "Он је звонио сваки час нашега века, отелотворио сваки наш сан, дао крила свакој мисли." Змај је национални песник српске књижевности који је најдубље продро у народ и који је својим радом заслужнији но иједан песник српски.

Јован Скерлић

Историја нове српске књижевности

Ђулићи и Ђулићи увеоци

Ђулићи су прво песничко остварење Ј. Ј. Змаја. Они су песников "разговор са срцем", песнички дневник његове узнемирене душе. Настајање песама из овога циклуса започело је са његовом љубављу према девојци Ружи Личанин, по чијем се имену да закључити како је и наслов дела симболичан: ђул, турска реч и значи ружа, миришљави цвет. Према томе на све његове песме треба гледати као на цветове његове душе. Песме су ђулићи, али и ближњи са којима је био неизмерно срећан: жена и деца. Пошто су за кратко време сви помрли, дитирамбично стање душе се преобразило у елегично, а ђулићи су постали његови увеоци, извор његових тугованки.

Пре него што ће се појавити љубав, постојали су само "мрачни, кратки дани", постојали су "на небу облаци на срцу камење". Са љубављу све се изменило: дошла је љубав, срећа, занос душе и отвореност према свету. А све је почело као романса срамежљивог заљубљеника, као одјек патријархалног устручавања и младалачке чедности, као неодољива привлачност једне девојке која његује његову сестру. Међутим, временом, његова срећа се све више уобличава, увећава и средиште његовог певања постаје управо она, пред којом се толико колебао и устручавао. Вољено биће је сада поред њега; оно испуњава његову јаву и сан. Кад она спава и сања, светли као месечина. То светли њен несвесни благи осмех, њена душа која се у сну опушта и сања нешто лепо. Она је његова: снага, дика, лане, благо, душа... И чини му се да је свако од ових имена немоћно и недовољно као значење да изрази оно што он осећа. А он би хтео свеобухватну и непоновљиву реч - најлепшу и најмоћнију реч, јер њена функција не би била да изрази само његово осећање, интензитет тога осећања и свеукупан његов однос према њој, него и њену природу, сва она својства која је одређују и без којих се она не би могла ни замислити.

Када спава, она постаје његово сунце; изнад ње је "од бисера грана", а успављују је "сићани славуји" својим "свиленим гласом". Змај очевидно романтизује своју љубав и драгу, сликајући је као непоновљиву и идеалну. Да би касније у 14. "ђулићу" све попримило димензију помахниталости и распамећености од заноса и унутрашњег пијанства, питајући се да ли је то јава или сан. Све му личи на "плетисанку" коју он у обичној песми и обичним речима не може да изрази.

Циклус "Ђулићи увеоци" тематски је много шири, емотивно разгранатији, дубљи по свом смислу и јачи по својим уметничким вредностима. "Ђулићи увеоци" за тему имају: болест вољене жене, лажну наду у њено оздрављење, њену смрт и нестанак деце. Туга, бол и патња потиснули су ранију дитирамбичност. Уместо кратког стиха који подсећа на жубор, скакутање или лептиров лет: "Ала је леп овај свет", јавиће се тежак од бола и неспокоја стих: "Болна лежи, а нас вара нада оздравиће, оздравиће млада!" Уместо смрти која предстоји вољеној жени он ће јој понудити визију живота, слику умишљеног идиличног излета у природи, на Фрушкој гори; у сликама које су утопија њеног срца, предочаваће јој: пролеће, сунце, "у лугу славује", "јагоде и цвеће", одмарање у хладовини, воду са бистрога извора која крепи и здравље враћа, пењање на вис са којега се виде поља. Она након тога утешног монолога над својом главом, као да се уморила од замишљеног хода и среће, па је склопила очи и почела да тоне у предсмртни мир.

Пођем, клецнем, идем, застајавам...

Једна од најуспешнијих Змајевих песама из овога циклуса је она под бројем IV  чији први стих гласи: "Пођем, клецнем, идем, застајавам..." У овој песми изразито елегичној ритам је сав у знаку бола и панике. Глаголи на почетку песме : пођем, клецнем, идем, застајавам - дати су у асидентском низу, упућују на унутрашњи немир. Преостали глаголи: задржавам, јурим, безим - још више наглашавају унутрашњи немир и хаотизам тј. панику која долази од помисли на оно најгоре - на смрт. Примећујемо да су глаголи трајни, у презенту, и да као такви остављају утисак свевременог немира и очаја - у свести читаоца увек се то доживљава као садашњи тренутак. Али, међу тим глаголима има и један тренутни глагол - клецнем, а што се доживљава као тренутна парализа, нешто као психолошка блокада која долази од тренутне помисли да ће она умрети. Дакле, увек када провали мисао о смрти, биће доживи психички удар, праћен сазнањем да ће, кад је то најпотребније дете и он остати сами. Уплашен тим сазнањем он би да заустави врема, да одложи њену смрт: "Шеталицу задржавам". А кад већ то не може - време и мимо тога неумитно тече - он би да побегне од те апсурдне ситуације и тог поражавајућег сазнања: "јурим, бежим ка' очајник клети." У овим глаголима садржан је највећи степен очаја и бола, исказан на визуелан начин. На крају ове строфе чује се и глас: "Не сме нам умрети!" који ће се као рефрен јављати још два пута на крају сваке строфе. Зашто: "Зборим речи, речи без памети?"

"Без памети" зато што их изговара човек у кошмарном стању и што су израз његовога безнађа: прижељкује нешто што је без икаквог изгледа на остварење. Управо почев од овог стиха започиње други уметнички поступак у исказивању бола и очаја - ређање акустичних слика, градацијски распоређених:

"Вичем Богу,

Вичем правди,

Анђелима,

Вичем земљи,

Вичем себи!"

Песник увиђајући узалудност свих обраћања молби и проклињања - окреће се себи и својој свести и лекарској немоћи, питајући се, а уједно и прекоравајући себе: "Зар јој немаш лека?" Као да оптужује себе за своју немоћ, њену болест и смрт. Обраћајући се себи, он се уствари обраћа човеку, лекару, знању. На једној страни је природа, универзум и његова равнодушност према свему што је људско, емотивно и мислеће, а на другој страни је човек, смртан, сам у свом болу, немоћан да било шта учини у своју корист. Да је баш тако показује и песма Ђуре Јакшића "На Липару".

Извор: Знање

Родољубива поезија

Родољубива поезија Змајева представља одговор на стварне проблеме и савремена питања, на актуелне идеје, слободе, правде, просвете, књиге, Српства. Она је одмерена и рационална, трезвена али снажна; нема у њој национализма али има велике љубави према земљи, народу, Српству. Родољубље је присутно у Ђулићима и Ђулићима увеоцима, у мисаоним песмама и песмама за децу. У најбоље родољубиве песме убрајају се: "Вила", "Три хајдука", "Дед и унук", "Дижимо школе", "Ја бих био", "Светли гробови". За схватање суштине Змајевог родољубља карактеристичне су "Вила" и "Ја бих био". Вила види српску неслободу као невеселу, мрачну ноћ у којој "једна лепота девојка" јадикује што је остала сама јер "што би мушко, то ми изгинуло, што би женско, то ми пресвиснуло". Бог је једини чуо ово јадиковање и

"Тако траје неколико дана,

Од туге је косу распустила,

Од жалости лицем побледела,

Сузе су јој рухо обелеле,

Од тежње јој поникоше крила -

Те се ствари у горици вила."

Ово је објашњење настанка виле, али то није тема песме. Слика настанка виле јесте објашњење како се јавила снага која је покренула Србе на борбу против петовековног ропства:

"Ево скоро пет стотин' година

Откако се сузи и крвави,

Гора нам је рађала јунаке,

Невоља им груди челичила,

А вила им ђорде наоштрила,

Па се славно бише и бранише."

Она је певала "српски и јуначки", слепцу удесила гусле које веселе душу, мртвима славу подижу, живе храбре. Поента је у последњем стиху: "Благо оном ко се чему нада".

Песма "Ја бих био" настала је под утицајем устанка 1875. године. Песников идеал је да буде песник мира јер то прија његовој души, мрска му је војна труба, грози се туђих суза. Стих "Ја бих био песник мира" понавља се пет пута и сваки пут се објашњавају разлози зашто и како - то је срећа, братство, човештво - срећа не само појединца него свих.

Извор: Знање

Ђулићи

Ђулићи су интимна лирика о љубавној срећи. Настала је спонтано и лако, из сопственог доживљаја искрене љубави. Женидба са Ружом Личанин, љубав, породица, деца, срећа - то су били подстицаји за овај лирски циклус који садржи 73 песме. Назив указује на актуелност источњачке поезије у песниковом времену, коју је и сам пребродио. Овај циклус хроника песникове љубави: искључива тема ових песама јесте љубав, али су песме настајале спонтано, баш онако како песник објашњава у LXXI Ђулићу: "Срце ми је лисно дрво а песме га цветом ресе; један поглед, један осмех увек који цветак стресе."

Овај циклус карактерише велик број песама потпуно различитих по форми, обиму, природи стиха. Има строфичних и астрофичних песама - најчешће су катрени, нешто мање има секстина; структура стиха се креће од тросложног и четворосложног стиха па до дванаестерца.

Певање у Ђулићима је одмерено, уздржано, чедно и пристојно - нема чулних експлозија, нема сензуалности, љубавних екстаза. О љубави се пева смерно и кротко; осећања су смирена и племенита, све у духу патријархалне склоности; баш зато из њега зрачи љупкост и умиљатост. Уз све то, исказивана љубав према жени је снажна, искрена и доживљена - то је идеална љубав у идиличној атмосфери. Језик је једноставан, без кићења и без јаких речи или патоса.

Лирски субјект ће изразити сву своју безмерну љубав различитим преводима и једноставним песничким сликама. Он пева о томе како је био "пола срца, пола камен", али је она "камен научила љубит, горети". Не може а да се не уплете љубав према домовини, али само да се покаже снага љубави према драгој:

"Волео сам Српство мило,

Већма него сама себе,

Али сад ми је стомилије,

Јер у њему нађох тебе."

"Месечина, ал' Месеца нема:

Моја мила зелен венац снила,

Пак се мало у сну насмијала,

Од тога се поноћ засијала."

"Може л' Сунце сјати

И у мирној ноћи?"

Одговор ће дати

Твоје црне очи."

Песник нема злата али зато има "Песме бисер драгој око врата, савиће се бисер око злата. Савиће се трипут око врата, што претече, нек у недра тече, што остане, нек у недра пане..." Али он има за драгу песме које свет не може да чита: те су песме боље, лепше и чистије па "те с' не даду испевати" - њих само душа души шаље.

Ђулићи XVII (Кажи ми кажи) изражава снажну љубав која изазива недоумицу лирског субјекта какво име да да својој драгој. Име и није спорно, јер набрајање могућих имена (дико, снаго, лане, моје благо, душо, моје драго) показује да су то све мила "имена и лепа, којима Србин своме злату тепа". Жеља је превелика да се нађе баш име "што још не чу свет". Одушевљење, усхићеност и напетост у тражењу најлепшег имена праћени су динамичним ритмом који је условио кратке стихове дитирамске песме - петерца и шестерца. Споменута једноставност и лакоћа певања и стиховања у овој песми су добили најдубљу потврду.

Нежност и љупкост зрачи из Ђулића XXXIII (Тијо ноћи): лирски субјект се обраћа ноћи тражећи тишину јер "моје сунце спава". Нежност и љупкост изражена је пре свега Тојо место (тихо): гласовном структуром сугеришу тишину и одсуство звука : међутим облик "тихо" који је емотивно неутралан, поседује емотивни предзнак: близу је дечијег начина изговора, то је облик којим се тепа.

Ђулићи XIV (Љубим ли те... ил' ме сана вара) доноси промене у садржини, версифиацији и ритму у односу на већ споменуте Ђулиће. У садржини песме је питање љубави - да ли је она стварност или само сан и привид?! Ово питање развијено је у шест синтаксичко - интонационих целина које чине сложене реченице од три и више простих реченица. Основу синтаксичких целина чине раставне реченице упитне интонације - то су кључни или носећи стихови јер се у њима питање и релативан (могући) одговор, дакле основни мотив, а у осталим стиховима допунски мотиви који се настављају на мотиве раставног члана или су независни мотиви алтернације:

Љубим ли те... ил' ме санка вара,

Љубим ли те... ил' ме душа вара,

Љубим ли те... ил' ме безум гања,

Љубим ли те... ил' љубави није,

Љубим ли те... ил' мене нема,

Љубим ли те... ил' нема света.

Оволико анафорско понављање питања "Љубим ли те..." наглашава не недоумицу, сумњу или несигурност, него увереност у постојање љубави, у снагу те љубави која није добила одговор. Анафоре сугеришу упорност лирског субјекта да своју љубав оствари, односно да се сам увери да је његова љубав услишена и да то није љубав само једног него два бића. Сан о љубави може бити само сан и пуста жеља; оно што душа жели само је део који није још љубав него слутња. Љубавни занос је довео лирског субјекта до границе безума која отупљује вид и осећања, моћ сагледавања и размевања. Сумња у услишеност љубави оличена је у змији - лаж, претварање , подмуклост. "Љубим ли те... или мене нема, или тебе, - нас ниједно нема" - питање о постојањ у љубави је излишено: ако нема љубави нема некога од њих или обоје, пошто су они ту, љубав је стварност. Доказ о постојању љубави је чињеница да има света, има сунца, росе и цвета - има живота, а без љубави нема ни живота.

Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај (24. новембар 1833 - 3. јун 1904) Поред Ђуре Јакшића, Змај је други велики лиричар српског романтизма.

Рођен је 1833. године у Новом Саду. Гимназију је учио у Новом Саду и Пожуну, а права у Пешти, Прагу и Бечу. Потом одлази у Пешту за надзорника задужбине Текелијанума, где истовремено студира медицину и издаје сатирични лист "Змај", по коме је и име добио. Кад је завршио медицину, живи као лекар у Новом Саду, Бечу, Београду, Загребу и другим местима.

У току целе друге половине XIX века он је најобилнији српски песник, уредник многих листова и часописа и један од најистакнутијих националних радника. Умро је 1904. године у Сремској Каменици, у Срему.

(Кућа Јована Јовановића Змаја у Сремској Каменици)

Књижевни рад

Две најбоље збирке његових песама су "Ђулићи" и "Ђулићи увеоци". Велики број његових шаљивих и дечијих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изишле су у два издања целокупних дела: "Певанија" и "Друга певанија". Последње су штампане збирке: "Снохватице" и "Девесиље". У прози је написао једну песничку легенду ("Видосава Бранковић") и један шаљиви позоришни комад ("Шаран"). Змај је и преводио доста, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника Александра Петефија (рођеног Петровић). Поред осталих песама, од њега је превео спев "Витез Јован".

Из немачке поезије преводи Гетеа ("Херман и Доротеја" , "Ифигенија у Тавриди") и с успехом подражава Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета ("Песме Мирца Схафије"). Од осталих превода из стране књижевности знатнији су му: "Демон" од Љермонтова и "Енох Арден" од енглеског песника Тенисона. Поред "Змаја", уређивао је још два сатирична листа: "Жижу" и "Стармали". Од 1880. године па до смрти издавао је дечији лист "Невен", најбољи српски дечији лист тада.

Најзначајнија објављена дела:

• "Ђулићи" (1864),
• "Ђулићи увеоци" (1882),
• "Певанија" (1882),
• "Снохватице" (1895),
• "Чика - Јова српској деци" (1899),
• "Девесиље" (1900),
• "Чика - Јова српској омладини" (1901).

Опште карактеристике Змајевог песништва:

• ослања се на народну традицију, али и трпи утицај немачких песника, затим Петефија и источњачке поезије
• био је песник од кога су многи: Ђура Јакшић и рани Војислав Илић, све до раног Дучића и Алексе Шантића
• љубав у Змајевим песмама је мирна, свакодневна, срећна љубав мужа према жени
• свој трагизам је носио са пуно достојанства: песме је ослобађао од превелике патетике и песимизма
• Змај пева искрено, јасно и с љубављу, нарочито кад је у питању поезија за децу.

Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду (Змај Јовина улица).

Споменик Јовану Јовановићу Змају испред Владичанског двора епархије Бачке рад је београдског вајара Драгана Николића из 1984. Бронзана фигура Змаја у природној величини на постаменту је од јабланичког гранита.

Код овог споменика сваке године у јуну се одржава део програма Змајевих дечијих игара.