Ђулићи - XXXV

„Мој драгане, где си синоћ био, 

Ил’ си пио ил’ си дангубио?“ 

Ја сам пио, нисам дангубио; 

Попио сам токе са прсију, 

Све у здравље тих црних очију... 

Црне очи, а и вино црно, — 

Није чудо ако сам посрнô. 

Ђулићи - XXXIV

Имам песме, ако немам злага, 

Песме-бисер драгој око врага, 

Ситне, мале, нек јој боље личе, 

Нек их више, нек се више диче. 

Савиће се бисер око злага, 

Савиће се трипут око врата, 

Што претече, нек у недра тече 

Што остане, нек у недра пане... 

Мој је бисер, а на мом је цвећу, — 

Завидећу, — ал’ замерит’ нећу. 

Ђулићи - XXXIII

Тијо, ноћи, 

Моје сунце спава; 

За главом јој 

Од бисера грана, 

а А на грани 

Кâ да нешто бруји, 

То су пали 

Сићани славуји: 

Жице преду 

Од свилена гласа, 

Откали јој 

Дувак до појаса, 

Покрили јој 

И лице и груди, 

Да се моје 

Сунце не пробуди. 

Ђулићи - XXXII

Снивô сам те, а ти пуна цвећа, 

Међу цвећем лековита биља, — 

Било ститка, љубице и крина, 

Одољена, чубра, девесиља. 

На глави ти венац од поменка 

Миле груди бела ружа чува, 

Око паса плавичаста саса, 

Поврх срца стручак милодува. 

Зачудих се, откуд тол’ко цвећа, 

Цео врт се преселио амо! 

Ал’ ми цвеће тијо проговара: 

„Не чуди се, то је у сну само! 

Зора ће нас брзо са ње стрести, 

Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља, 

Лепше цвеће, душа твоје душе, 

Чисто миље око твога миља.“ 

Ђулићи - XXXI

Ала су нам срца близу! — 

Слушај, драга, тишина је, 

По куцању рекао бих, 

Заклео б’ се једно да је. 

Ох, како би била празна, 

Једно друго да не чује! 

Двоје груди, два су срца, — 

Једно друго допуњује. 

Ђулићи - ХХХ

Да је мени шевче и голупче, 

Да се дики у санак увуче, — 

Да ми пева, кад о мени снева,

Да ми гукне, кад за мном јаукне. 

Ђулићи - ХХIХ

Дај ми руку, да је видим... 

Ова рука, ова мила, 

Кол’ко је већ красна цвећа 

У мој живот посадила. 

Дај ми руку, да ј’ осетим... 

Јер кад умор чело смути, 

Под овом је руком души 

Најмилије одахнути. 

Дај ми руку, да је стиснем... 

Јер кад стегне смртна мука, 

Кад затишти љута рана, 

Мелем биће ова рука. 

Ђулићи - XXVIII

Ој, љубави, видовита вило, 

Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!.. 

— Чуј ме лане, моје мило цвеће, 

Јер ми други веровати неће. 

У даљини, магловитој тмини, 

Старих доба у мутном облаку, 

Давних лета пепељастом зраку — 

У давнини, тако ми се чини, 

Живели смо и нас двоје, 

Срце моје, срце твоје 

Једно друго волело је. 

Да ли се и теби исто тако сећа, 

Како ј’ наша љубав расла све то већа, 

А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? — 

Јер се никад нисмо загрлити смели, 

Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву 

И у гроб понели. 

А гробове наше раставила ј’ злоба, 

Ох, та ја се сећам и мог црног гроба, 

Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге, 

У пепелу чувô жеравицу туге, 

Жеравицу бола, ово срце мало, 

Док се није самом Богу додијало, 

Па нас двоје диже, састави нас ближе, 

Да огрије хладни свет 

Пламом нашег жара, 

Да покаже каква је 

Љубав била стара. 

Ђулићи - XXVII

Свет ће читат’ песме моје, 

Што у овом низу стоје, 

А ти, благо, 

Чедо драго, 

Ако имаш кад, 

Ако имаш за њих воље, — 

Јер за тебе имам боље, 

Имам лепше и чистије, 

Мирисније, руменије, 

Провидније и светлије, 

Имам слађе и нежније, 

Што им не знам име дати, 

Нит их могу песмом звати, 

Што ће ноћи, 

У самоћи 

Да их душа души прати, — 

Те с’ не даду испевати. 

Ђулићи - XXVI

Да ти ниси српска мома, 

Притегô бих друге жице, 

Певао бих твоје очи, 

Твоје груди, твоје лице. 

Да ти ниси српска мома, 

Ја бих теби хвале вио, 

Ја бих тепô ситно, лепо, 

Не би л’ ти се умилио. 

Ал’ шта зборим, куд заиђох! 

Да ти ниси српска мома, 

Сав големи свет би био 

Међу нама двома. 

Ђулићи - XXV

Oј, ружице, цвете вити, 

Ти се немој поносити! 

Рузмарин је јоште мали, 

Ал’ се већем хвали: 

Чим га који цветак види, 

Таки се застиди. 

Ђулићи - XXIV

Љуби мене, љубованко,
Нећеш се кајати,
Јер ће моја силна љубав
Вечно трајати.
Љубићу те, све овако
— Бог ми срца дао —
Као голуб, ил’ као соко,
Кад би љубит’ знао.
Певаћу ти нежне песме,
Да се топи цвет,
Ил’ ако ћеш песме тужне
Да задршће свет.
Певаћу ти о слободи
Српски и јуначки,
Певаћу ти збиљу, шалу —
Певаћу ти бачки.

Натсијаћу златном вољом
Оно сунце јарко;
Ако хоћеш, показ’ћу ти
Како ј’ пио Марко.
А севне ли и замагли
И загрми бој,
Показ’ћу ти да сам и ту
Соко бранић твој.
Љуби мене љубованко,
Нек нам срећа сја,
Ако не знаш шта је љубав,
Учићу те ја.

Ђулићи - XXІІI

Та не бој се, није тако, 

Облачак је само био; 

Сад погледај, куд год хоћеш, 

Цео свет се разведрио. 

Је л’ с осмеха твога лица, 

Ил’ с ведрине душе моје, — 

Нек је ведро свуд по свету, 

Па ма откуд, свеједно је. 

Није туга моја друга, 

Сто ме јада не савлада, 

Моја ј’ срећа шарна дуга, 

Сваки тренут златна нада. 

А ја друга блага немам, 

Нит’ би друга блага требô; 

Ти си злато моје наде, 

Шарној дузи ти си небо. 

Па још уз то српско срце, 

Чим се злато моје кити, 

Чврста вера, којом-но ће 

Небо увек небо бити. 

Ђулићи - ХХII

Видиш, сад сам дошô к теби, 

Да ми сине рујна зора, 

Ал’ залуду, душа ј’ моја 

Отрована од сумора. 

Не дај мени своје руке, 

Куд ћеш у мрак срцем голим, 

Окрени се, стегни срце, 

Заборав’ ме, ја те молим. 

Виш, ја нисам никад плакô, 

Ја сам гутô сузе своје, — 

Горке сузе, бујна река, 

Потопиће нас обоје. 

Не дај мени своје руке, — 

Малена си, невина си... 

Мени дођу страшни часи, 

Дан ми смркне, свет с’ угаси. 

Па из пакла муне сумња, 

А кад она на што сине — 

Страхота је онда видет’ 

Љубав, веру и врлине. 

У тој тмини, грозотини, 

И тебе би боли стисли; 

А ја можда, што још никад, 

Изрекô бих црне мисли, 

Изрекô бих, где се очај, 

Где се живот смирит’ може — 

А ти, душо, безазленко... 

Ох, сачувај, благи Боже! 

Ђулићи - ХХI

„Може л’ сунце сјати 

И у црној ноћи?“ 

Одговор ће дати 

Твоје црне очи. 

Ђулићи - XX

Јеси л’ ме жељна, драга? — 

Ал’ видим ти по лицу, 

Гле донô сам ти прву 

Пролећну љубичицу. 

Нежна је, скромна, мала, 

Душа јој мирис лева, 

А мирис радост буди, 

А радост песму пева. 

Прими и песму ову, 

Приклони к њима лице, — 

Та песма ова мала 

Сестра је љубичице.

Ђулићи - XIX

Ја ти морам и то рећи, 

Нека и то знаш, — 

Српкиња си, треба да ме 

Српски погледаш. 

Наш је живот бокор дрво 

И славујев стан, 

Под дрветом проведосмо 

Многи красни дан. 

Али дрво понајлепше 

Често гризе црв, — 

И ја често, врло често 

Снивам бој и крв. 

Уједаред, изненада 

Може куцнут’ час, 

Јунацима на милину, 

Врагу на ужас. 

Викне л’ време да скидамо 

Старе окове, 

Неће требат’ нико да ме 

Двапут позове. 

Моја љубо, верна љубо, 

Мила си ми ти, — 

Ал’ се онда заборави 

Љубит’, грлити. 

Кад јунаци за слободу 

Чуда почине, 

Није штета ни за кога 

Ако погине. 

А за мене понајмања 

Српски умрети, — 

Та ти ћеш ми сина дати, 

Да ме освети. 

Ђулићи - XVIII

И молио сам очи 

Да сузе не лију, 

И молио сам прси 

Да тако не бију. 

И преклињô сам љубав 

Та да ме не куша, 

Ал’ љубав, очи, срце, 

Нико не слуша 

А један цветић, што га 

Најлепши роди мај, 

Чуо је што сам крио, 

Најтајниј’ уздисај. 

Мирис се тога цвета 

С уздахом замрси, 

И цветак порумене, 

Паде ми на прси. 

Па сад ми цветак дражи 

Од самих очију, 

Па сад ми цветак ближи 

Од самих прсију. 

Па сад ме љубав гони 

Да иштем опроштај, — 

Гле, шта учини са мном 

Малени цветак тај.

Ђулићи - XVII

Кажи ми, кажи, 

Како да те зовем, 

Кажи ми какво 

Име да ти дам, — 

Хоћу ли рећи: 

Дико, или снаго, 

Или ћу: лане, 

Или: моје благо, 

Хоћу ли: душо, 

Или: моје драго — 

Кажи ми какво 

Име да ти дам 

Све су то мила 

Имена и лепа, 

Којима Србин 

Своме злату тепа. 

Ал’ ја бих провео 

Читав један век 

Тражећи лепше, 

Милије и слађе — 

Дичније име, 

Што још не чу свет, 

Да њим назовем 

Мој румени цвет. 

Ђулићи - XVI

Ој, месече, много ми је криво, 

драгу си ми у чело целивô, 

Ти у чело, а сунце у лице, 

Рујна зора обе јагодице, 

Па то већем и комшије знаду, — 

Пољупци се сакрити не даду. 

Ђулићи - XV

Теби, цвете, теби певам, — 

Та ја досад нисам певô. 

Ти си мене распевала, 

Што је твоје, теби ево. 

И досад сам волô сунце, 

Што ме истом сад огрева; 

Волело ми срце славља, 

Кога сад тек разумева. 

Волео сам Српство мило, 

Већма него сама себе, 

Ал’ сад ми је стомилије, 

Јер у њима нађох тебе. 

Све, штогод сам досад волô, 

Тим сам само тебе сневô. 

Теби, цвете, теби певам, — 

Та ја досад нисам певô. 

Ђулићи - XIV

Љубим ли те... ил’ ме санак вара, 

Што те удиљ уза ме дочара; 

Љубим ли те... ил’ ме душа вара, 

Што се удиљ с тобом разговара; 

Љубим ли те... ил’ ме безум гања, 

Немам вида, немам осећања; 

Љубим ли те... ил’ љубави није — 

Што се грли, то су саме змије; 

Љубим ли те... или ме и нема, 

Или тебе, — нас ни једно нема; 

Љубим ли те... или нема света, 

Нема сунца, ни росе, ни цвета, 

Већ све тмина, што је пакô меси, 

А по тмини витлају се беси, 

А међ њима прабесина спава — 

Моју љубав у сну измишљава. 

Ђулићи - XIII

Дико моја, 

Где си поникнула — 

Међу смиљем 

Или међ босиљем. 

Уз љубицу, или уз ружицу, 

Међу крином, 

Ил’ међ рузмарином? 

Ђулићи - XII

О, погледај звезде јасне, 

О, погледај ноћи тије, 

О, наслони милу главу 

Ту где срце моје бије. 

Па што си ми тако сетна, 

Па што си ми тако бледа? 

О, кажи ми, шта ти срце — 

Моје срце приповеда. 

Каже ли ти миле снове 

Бујну тугу, слатке ваје, 

Пева ли ти златне наде 

И румене уздисаје? 

Видиш, видим, све већ знадеш, 

Издају те сјајне очи, 

Издаје те ова румен, 

Ова суза то сведочи. 

Ђулићи - XI

„Ај, пусти ме да одлетим — 

Мио ми је лет. — 

Да обиђем, да посетим 

Твој румени цвет. 

Да ја видим око цвета 

Како трепће мај.“ 

Тако ми је прошаптао 

Један уздисај. 

Иди, иди, ја му рекох 

Слободна је ноћ, 

Та задржат’ не могу те, 

Слаба ми је моћ. 

Само сакри јаду трага, 

Та сакри нам вај, 

Немој да те позна драга 

Да си уздисај. 

„Не брини се, неће знати 

Да сам мученик, 

Кад обучем свилно руво, 

Приденем му слик, 

Створићу се малом песмом, 

Ево вако, глај... 

Сад сам песма... ко би рекô 

Да сам уздисај!“

Ђулићи - X

Девојчице, немилице мала, 

Што си моје срце оковала? 

Није оно сиротанче криво, 

Што сам тебе на мом крилу снивô, 

Жељан био, па те загрлио, 

Прехитрио — па те пољубио. 

Ђулићи - IX

Рузмарине, не мириши туди, 

Да се моје злато не пробуди, 

Само цвати на дикини врати, — 

Дођу л’ свати, ти ћеш мирисати. 

Ђулићи - VIII

Пола срце, пола камен — 

То сам био ја; 

Пола студен, пола пламен 

Крвца моја сва. 

Ти си камен научила 

Љубит’, горети, 

А срцу ми даде крила, 

Срце одлети. 

Одлетело небу, рају, 

Богу, светлости, 

Вечној зори, вечном мају, 

Вечној радости. 

Да избере двома нама 

Кутак убави, 

Мирно место међ звездама 

Нашој љубави. 

Још се моли Богу тамо, 

Благ да опрости, 

Што ћу љубит’ тебе само 

Целе вечности. 

Ђулићи - VII

Месечина, — ал’ месеца нема; 

Моја мила зелен венац снила, 

Пак се мало у сну насмијала, — 

Од тога се поноћ засијала. 

Ђулићи - VI

Мислећ’ на те — у том вају, 

Мислећ— на те — у том сјају — 

Кад се моја душа пита, 

Је л’ на земљи, ил’ у рају; 

Мислећ’ на те, кад ми душа 

Грли, љуби света оба, — 

Мила ружо, душе душо, 

Шта ти мислиш у то доба? 

Мислећ’ нате, мислећ’ на те, 

Трепавица кад ми клоне, 

Па у ноћи, у самоћи, 

У том санку ружичноме, 

Кад се мајка моја спусти — 

У том санку пуном миља, 

Те над нама руке дигне, 

Заједно нас благосиља — 

Од суза се море диже, 

Ми пловимо по таласу — 

Мила ружо, душе душо, 

Шта ти мислиш у том часу? 

Мислећ’ на те, мислећ’ на те, 

Кад самоћа срце стреља, 

А из срца разбију се 

Пуна јата разних жеља, 

А златне су — ти их златиш, 

Теби лете — ти их вратиш, 

Дивље ти се птице чине, 

Не познајеш јаде њине, 

Склапаш од њих очи своје 

— Моје среће до два врутка — 

Мила ружо, душе душо, 

Шта ти желиш тог тренутка? 

Ђулићи - V

Ој девојко, жељо жива, 

Што си тако жалостива? 

„Ја сам снила мало прије 

Да у теби срца није!“ 

Кад си снила, зоро бела, 

Тад си га однела.