Ђулићи су интимна лирика о љубавној срећи. Настала је спонтано и лако,
из сопственог доживљаја искрене љубави. Женидба са Ружом Личанин, љубав,
породица, деца, срећа - то су били подстицаји за овај лирски циклус
који садржи 73 песме. Назив указује на актуелност источњачке поезије у
песниковом времену, коју је и сам пребродио. Овај циклус хроника
песникове љубави: искључива тема ових песама јесте љубав, али су песме
настајале спонтано, баш онако како песник објашњава у LXXI Ђулићу: "Срце
ми је лисно дрво а песме га цветом ресе; један поглед, један осмех увек
који цветак стресе."
Овај циклус карактерише велик број песама потпуно различитих по форми,
обиму, природи стиха. Има строфичних и астрофичних песама - најчешће су
катрени, нешто мање има секстина; структура стиха се креће од тросложног
и четворосложног стиха па до дванаестерца.
Певање у Ђулићима је одмерено, уздржано, чедно и пристојно - нема чулних
експлозија, нема сензуалности, љубавних екстаза. О љубави се пева
смерно и кротко; осећања су смирена и племенита, све у духу
патријархалне склоности; баш зато из њега зрачи љупкост и умиљатост. Уз
све то, исказивана љубав према жени је снажна, искрена и доживљена - то
је идеална љубав у идиличној атмосфери. Језик је једноставан, без кићења
и без јаких речи или патоса.
Лирски субјект ће изразити сву своју безмерну љубав различитим преводима
и једноставним песничким сликама. Он пева о томе како је био "пола
срца, пола камен", али је она "камен научила љубит, горети". Не може а
да се не уплете љубав према домовини, али само да се покаже снага љубави
према драгој:
"Волео сам Српство мило,
Већма него сама себе,
Али сад ми је стомилије,
Јер у њему нађох тебе."
"Месечина, ал' Месеца нема:
Моја мила зелен венац снила,
Пак се мало у сну насмијала,
Од тога се поноћ засијала."
"Може л' Сунце сјати
И у мирној ноћи?"
Одговор ће дати
Твоје црне очи."
Песник нема злата али зато има "Песме бисер драгој око врата, савиће се
бисер око злата. Савиће се трипут око врата, што претече, нек у недра
тече, што остане, нек у недра пане..." Али он има за драгу песме које
свет не може да чита: те су песме боље, лепше и чистије па "те с' не
даду испевати" - њих само душа души шаље.
Ђулићи XVII (Кажи ми кажи) изражава снажну љубав која изазива недоумицу
лирског субјекта какво име да да својој драгој. Име и није спорно, јер
набрајање могућих имена (дико, снаго, лане, моје благо, душо, моје
драго) показује да су то све мила "имена и лепа, којима Србин своме
злату тепа". Жеља је превелика да се нађе баш име "што још не чу свет".
Одушевљење, усхићеност и напетост у тражењу најлепшег имена праћени су
динамичним ритмом који је условио кратке стихове дитирамске песме -
петерца и шестерца. Споменута једноставност и лакоћа певања и стиховања у
овој песми су добили најдубљу потврду.
Нежност и љупкост зрачи из Ђулића XXXIII (Тијо ноћи): лирски субјект се
обраћа ноћи тражећи тишину јер "моје сунце спава". Нежност и љупкост
изражена је пре свега Тојо место (тихо): гласовном структуром сугеришу
тишину и одсуство звука : међутим облик "тихо" који је емотивно
неутралан, поседује емотивни предзнак: близу је дечијег начина изговора,
то је облик којим се тепа.
Ђулићи XIV (Љубим ли те... ил' ме сана вара) доноси промене у садржини,
версифиацији и ритму у односу на већ споменуте Ђулиће. У садржини песме
је питање љубави - да ли је она стварност или само сан и привид?! Ово
питање развијено је у шест синтаксичко - интонационих целина које чине
сложене реченице од три и више простих реченица. Основу синтаксичких
целина чине раставне реченице упитне интонације - то су кључни или
носећи стихови јер се у њима питање и релативан (могући) одговор, дакле
основни мотив, а у осталим стиховима допунски мотиви који се настављају
на мотиве раставног члана или су независни мотиви алтернације:
Љубим ли те... ил' ме санка вара,
Љубим ли те... ил' ме душа вара,
Љубим ли те... ил' ме безум гања,
Љубим ли те... ил' љубави није,
Љубим ли те... ил' мене нема,
Љубим ли те... ил' нема света.
Оволико анафорско понављање питања "Љубим ли те..." наглашава не
недоумицу, сумњу или несигурност, него увереност у постојање љубави, у
снагу те љубави која није добила одговор. Анафоре сугеришу упорност
лирског субјекта да своју љубав оствари, односно да се сам увери да је
његова љубав услишена и да то није љубав само једног него два бића. Сан о
љубави може бити само сан и пуста жеља; оно што душа жели само је део
који није још љубав него слутња. Љубавни занос је довео лирског субјекта
до границе безума која отупљује вид и осећања, моћ сагледавања и
размевања. Сумња у услишеност љубави оличена је у змији - лаж,
претварање , подмуклост. "Љубим ли те... или мене нема, или тебе, - нас
ниједно нема" - питање о постојањ у љубави је излишено: ако нема љубави
нема некога од њих или обоје, пошто су они ту, љубав је стварност. Доказ
о постојању љубави је чињеница да има света, има сунца, росе и цвета -
има живота, а без љубави нема ни живота.
