среда, 31. јул 2013.

Духовска песма

Данаске је онај данак, 
Кад се сећа велики и мали 
Да су разни језици 
Баш са неба доле пали. 

Зато језик макар који 
Има с неба своје право: 
Ко му крати ово право 
Тај се Богу греши здраво. 

Сви језици нека живе, 
Разним збором Бога славе. 
То нек’ чују, то нек’ знају 
Сви народи, све државе. 

Свети душе, ти помози! 
Храни, брани језик свачи! 
Само језик сека Пелин 
Могô б’ бити — мало краћи. 

„Стармали“ 1881. 

уторак, 30. јул 2013.

Чудновато!

„Пéсницом удри, брате, 
Ударај макар куда,“ 
Рекла ми једна луда. 

„Јер где год видиш кога, 
Сви су ти на зло брзи, 
Свакò те братски мрзи.“ 

А ја сам луду гледô: 
Чело му било бледо, 
Врх њега иње седо. 

Кад велиш да је тако, 
И кад ми кажеш: брате, 
Јурнућу прво на те. 

Ударих силно, снажно... 
Рука ми сва у крви; 
Огледало се смрви. 
Ха, неста луде! — али 
Ко ни се смеје, ко? 
— Гле! ја се смејем то! 

1891. 

понедељак, 29. јул 2013.

„Сонет“

Сонет се лако ствара. 
Пазите, браћо млада, 
Ја ћу га створит’ сада, 
Макар да немам дара. 

Узме се форма стара 
Стих по стих у њу пада, 
Крај се са крајем склада — 
И форми нема квара. 

Још јаче силом прегни 
И форму јаче стегни 
И — готова је стварка. 

Сад, песмо, у свет иди! 
„Сонет“ си — то се види; 
Ал’ не види с’ Петрарка. 

„Стармали“ 1888. 

недеља, 28. јул 2013.

Прича о рибару и о рибици

(Од Пушкина)

— Слободно преведено —

Живео је рибар стари с женом старицом 
Украј оног ширног мора, сиње пучине. 
маленој кровињари живели су ту 
Тридес’т пуних годиница и још на то три, 
Хранили се риболовом по сиротињски. 
Наврши се тридес’т лета и још на то три, 
Спрема старац мрежу своју опет ће на лов, 
А старица ћути, преде пред кровињаром. 
Баци старац мрежу своју, — ништ’ не улови; 
Баци мрежу по други пут, — јадан је то лов 
Нека морска травурина, то је било све. 
Још једаред мрежу хити, па је извуче, 
А у њојзи копрца се мала рибица. 
То не била проста риба, свакидашњица, 
Већ је била златопера и златорепа. 
Рибица се стаде молит’ старом рибару: 
„Пусти мене, добра душо, натраг у море, 
А откупа, каква хоћеш, ишти, — даћу ти“. 
Зачуди се деда-рибар, — чудно и јесте: 
Ухватити златну рибу која говори! 
Он се дуго не премишља већ је испусти: 
„Иди, рибо, с милим Богом, иди у море! 
У мору је теби живот, копно ти је смрт. 
Иди, пливај, праћакај се чила, весела, 
Ја те пуштам, радо пуштам и без откупа!“ 
Кад је деда дошô дома својој старици, 
Све јој редом приповеди што се догоди. 
А старици, кад је чула, било неправо: 
„Ала, ала, мој човече, стара небриго, 
Тај ти посô, што уради, није ваљао. 
Златна риба нудила ти свака откупа, — 
Зашт’, неборе, не заиска ново корито? 
Ово старо знаш да нам се јуче распукло“. 

Стари деда, куд ће, шта ће, морô с’ вратити, 
Оде к мору, а море се тихо гибало; 
Он дозивље шапућући златну рибицу, 
Она му се одазива: „Ево, ево ме, 
Реци, деда, ако желиш штогод од мене.“ 
Старац риби поклони се: „Рибо-госпођо, 
Не даде ми бака мира, прости досаду! 
Ето видиш, њојзи треба ново корито, — 
Оно старо јуче нам се уздуж распукло.“ 
А риба му одговара: „Није т’ ни бриге! 
Иди кући, корито је баби дошло већ.“ 

Вратио се деда кући, и гле, Бога ми, 
Испред куће, кровињаре, ново корито. 
А бабушка, радује л’ се? — А баш ни мало: 
„Лудо моја, да би лудо и сакалудо, 
Ти би хтео са коритом да ме усрећиш! 
Зашто ниси заискао лепу кућицу, 
А корито сваки Циган уме направит’!“ 

Стари с’ деда почешкује иза увета, 
Упути се опет мору, невоља му је, 
А море се таласало, — ветрић ћарлија. 
„Где си, рибо?“ — „Па ево ме!“ — „Само кад си ту! 
Морô сам ти опет доћи, ал’ не замери; 
Моја баба, наспело јој, хтела б’ кућицу, 
Нашу малу кровињару већ је омрзла.“ 
„Е па леко, е па лепо!“ риба говори, 
„Иди само натраг својој баба-Анушки, 
Нек’ јој кућа буде срећна и берићетна.“ 
Кад се деда-Софроније баби вратио, 
Морао се прекрстити, — чудно и јесте: 
Где је била кровињара стара њихова 
Ту сад нађе лепу кућу, лепшу не треба; 
Нит’ је мала ни велика, ал’ за живот рај — 
Стара бака изгледа га већ на прозору: 
(И оваки и онаки) „Шта сад учини! 
Не треба ми така кућа, кућа сељанска, 
Нит’ ја хоћу да останем довек сељанка; 
За мене је да постанем вел’ка госпођа, 
Па да живим у палати, права бољарка.“ 

Покуњи се стари рибар, опет мору хајд’; 
А по мору гибали се дебљи таласи. 
Зове рибу; риба дође; старац говори: 
„Ево мене по невољи опет ка теби: 
Послала ме моја стара баба-Анушка, 
Она неће да остане више сељанка; 
За њу ј’, вели, да постане вел’ка госпођа 
Па да живи у палати, права бољарка.“ 
Златна риба нашег старца не укорава, 
Већ срдачно отпушта га: „Иди, биће све!“ 
Чудећи се поврати се старац старици; 
Налази је у палати, трему стубовном, 
На њојзи је светло рухо, рухо бољарско 
Са первазом скупоценим, крзном собољским. 
На њојзи је бисер, злато, драго камење, 
Пред њом клече и уздишу многи робови, 
А она их грди, псује, па и чупа их. 
Старац гледи из далека па се поклони: 
„Помози Вам Бог небески, госпо бољарко! 
Сад се ваљда жеље ваше већ умириле.“ — 
Али жена, ал’ бољарка кâ да не чује: 
Она посла својег мужа у коњушнице, — 
Посô ће му од сад бити коње тимарит’. 

Тако прође пет-шест дана, жена зове га 
Па га опет шаље риби (дуготрпљивој) 
Да јој каже нову жељу њеног господства. 
Оде старац сињем мору, мору дебелом, 
Над морем се натурила магла, облаци, 
Ал’ још море није бурно, само спрема се. 
Помолила риба главу и пре позива: 
„Где си, старче? Реци шта је, да с’ не дангуби.“ 
Старац вели: „Ето шта је, — мука, невоља: 
Мојој баби није доста славе бољарске, 
Она б’ хтела царску круну, — ето, то ти је.“ 
Не чуди се риба томе, мирно говори: 
„Хоће круну? — Нек’ јој буде! Виће царица. 
А ти иди па је види како царује.“ 

Оде старац. Нађе бабу. Баба царица. 
Она седи за трпезом, — пир, благовање, 
А велмуже и бољари стоје око ње 
Па јој точе старо вино, оно заморско. 
Усуди се старац рећи својој Анушци: 
„Клањам ти се, светла круно, наша царице: 
Сад си једном и ти срећна, сад већ имаш све!“ 
Ал’ царица продера се: „Гле угурсуза! 
И он смеде амо доћи. Таки на поље!“ 
А господа поскочила на царичин миг, 
Гурају га, турају га рукам’, ногама. 
Кад изиде, на пољу га народ дочека, 
Смеју му се, ругају му с’: тако т’ и треба! 

Прошло опет пет-шест дана (сад ће бити крај). 
Посла опет баб’-Анушка, то јест царица, 
Посла гарду да доведу деду рибара. 
„Још једаред мораш ићи златној рибици 
(Ако нећеш, одмах ћу ти главу посећи). 
Ја сад хоћу, заповедам, тако мора бит’: 
Златна риба нека дође амо у мој двор, 
Нека дође да ми служи, да ми робује, 
Чим зажелим штогод, да ми створи, донесе.“ 

А старцу је мила глава, — мора послушат’! 
Оде опет мору сињем, мору дебелом. 
Море бурно као да му гнев ускипео, 
А кроз маглу, кроз облаке муње севају, 
„Рибо, рибо, златна рибо, оди, молим те!“ 
Риба му се одазивље: „Ево, ево ме.“ 
„Рибо, рибо, златна рибо, сад је истом зло. 
Рибо, рибо, добра рибо, страх ме је и стид. 
Ти начини моју жену тја и царицом, 
Ал’ и тим се њене жеље не зајазише. 
Сад би хтела да т и сама дођеш у њен двор, 
Ти да дођеш да јој служиш, да јој робујеш; 
Чим зажели штогод, да јој створиш, донесеш!“ 
На то риба не одврати баш ни речице, 
Само шину, само пљесну репом по води 
Па се загњури. — ∙ ∙ — 

Ту је старац дуго стојô, дуго чекао, 
Чекô рибу, риба му се више не јави. 
„Е па шта ћу? Доста ј’ било“, мисли у себи. — 


Поврати се деда рибар својој старици. 
Ту сад очи разрогачи: све је кâ и пре. 
Малена им кровињара лежи крај мора, 
На прагу је баб’-Анушка тужна, невољна; 
На руку је наслонила лице плачевно, 
Уз њу стоји распукнуто старо корито. 

„Невен“ 1890. 

субота, 27. јул 2013.

Одвест

(На вест да је Рачки преминуо)

Звездо ума, духа и врлина, 
Много виша од времена свог, 
Ти у гробу? — вероват’ не могу, — 
Та звездама не копа се гроб! 

Ти одлети ка истини само, 
Њу тражећи провекова век; 
А место ти, и ако је празно, 
Из њег’ бије неумрли сјај... 

Ја те, Рачки, по први пут видех, 
Та ономад на Ђивову тлу, 
Кад слависмо нашега Омира 
И дизасмо помену му стуб. 

Моји друзи крчише ми пута, — 
„Оно ј’ Рачки! Састани се с њим!“ 
То је било на спроводу самом, 
Где осећај загушује реч. 

Ти ми пружи своју десну руку, 
Ја је стискох прв’-последњи пут: 
Са твог лица читао сам жељу, 
Што с’ не крила ни са лица мог. 

Ти заусти: „Сутра до виђења!“ 
И било би, ал’ не даде бес; 
Што би било, не би штетно било, — 
Што се разби, није Рачки крив. 

Још ми звуче последње ти речи. 
Ово „сутра“ промаколо је већ, 
Друго сутра, „сутра до виђења“ 
Суђено је за састанак наш: 

На истини, безбреностителне, 
Куд неслози није приступ дат, 
Где пред лицем Бога, свим’ једнога, 
Душе гаје родобубља жар. 

Твоје „сутра“ ту ће с’ да наврши. 
А шта чека овај сметен бес? 
Ја осећам ране раздеране, 
Кад ни тебе нема задор наш. 

— — — — — — — — — — — 

Слава теби и имену твоме! 
Твоја дела вечан су ти крас. 
Јадовању коротних Хрвата 
Придружујем срб-братински вај. 

— 

Гле, како нас општа жалост ближи 
Занос бôла, гле, како је свет! — 
Шта би било да у врту среће 
Негујемо братовања цвет?... 

Вијенац“  1894. 

петак, 26. јул 2013.

Зебња у рају

Оженио с’ младић 
Топлотан и зрео, 
Могао је наћи 
Крин без пеге бео. 

Па где нађе љубу? 
Где је узгред стигô: 
У греху је нашô, 
Из греха је дигô. 

Пољупцима првим 
Спрао прошлост њену, 
Кликнуло му срце: 
Имам добру жену! 

А она га душом 
Покајничком крили, 
Шапуће му тихо: 
Спаситељу мили! 
Она му је анђô 
У новоме небу; 
Љубе се и штују — 
Ал’ у рају зебу. 

Сетиће се људи, 
Каквих има свуда, 
И дотаћи ће се 
Њена нерасуда. 

Сусеткиње могу 
Да је преко гледе, 
Пакоснице могу 
Да је и увреде. 

То је страховање 
Њиног мирног дома, 
И рај њихов стрепи 
Од тог страшног грома. 

— 

А ја, кад год пођем 
Поред тога стана, 
Хтео бих да станем 
Кâ стража незвана, 

Да од туда викнем: 
Људи грешна света, 
Не рушите срећу 
Која вам не смета! 

Беч 1882. 

четвртак, 25. јул 2013.

Да се нешто...

Да се нешто зберу сузе, 
Све што их је негда лило 
Сиромаштво и патништво: 
То би вел’ко море било. 

Са обесних да се срцâ 
Безмилосна здере кора 
Јаки брод би могô бити, 
Баш достојан така мора. 

У том броду да се скупе 
Сви што живе од ужаса: 
Мирно, лепо пловили би 
По пучини без таласа. 

Али онда да се нешто 
Збију, згрле са свих страна 
Уздисаји мученика, 
Уздисаји сиротана — 
Ух, од куд си на то дошла, 
Мисли моја препитома!... 
Тад би била страшна бура, — 
Да ужасна бродолома! 

среда, 24. јул 2013.

Кад већ мора...

Кад већ борбе мора бити 
Међу браћом једне крви, 
Бар да није топом страсти 
Која тежи све да смрви. 

Кад већ мора бити боја, 
Бар таквог нам не дај, Боже, 
Каквог боја међу браћом 
Тек им душман желит’ може. 

Кад се мора много згазит’ 
На мегдану братског трења, 
Не згазимо барем стазу 
Могућнога измирења. 

Жалосна је борба свака, 
Где се брат на брата стрви, 
Где се срца болом леде, 
Суза тече место крви. 
Кад већ мора бити борбе, 
Бар не гон’мо турске хајке; 
Сећајмо се усред боја 
Да смо синци једне мајке. 

То ја кличем са дна срца, 
Исред душе задрхтане, 
И те речи страха мога 
Ја на обе шаљем стране. 

Кад већ мора бити борбе... 
Ал’ ме трже мисô нека — 
Зар баш борбе бити мора? 
Нема л’ каква друга лека? 

„Стармали“ 1884.

уторак, 23. јул 2013.

Зар нема друга лека!

За трпезом пуном 
Смеје с’ горда сила, 
Како сиротиња 
Јад на јад гомила; 

Како јој је горак 
И санак и јава, 
Како робљу нема 
Ни од куда права. 

Ал’ кад буде пехар 
Препун горка једа, 
Дићи ће га у вис 
Сиротиња бледа. 

Бледа ће се лица 
Зажарити махом, 
А румен обиља 
Пребледиће страхом. 
Здравица ће с’ чути 
Нечувено дрска; 
Грчевита рука 
Пехар ће да смрска. 

Просуће се мука 
Дуго задржана... 
— Ох, зар нема без тога 
Свету бољих дана!!? 

понедељак, 22. јул 2013.

О заручењу кнегињице Стане

Стижу гласи дивна звука, 
Сипајући кругом блеске; 
Весело се груди шире, 
Груди српске, свесловенске. 

Две се руке руковале 
У топлоти виших зрака, — 
Једна рука женска, нежна, 
Друга рука мушка, јака. 

Ал’ кроз руку женску, нежну 
Црногорска крвца бије, — 
Мушка, јака рука пуна ј’ 
Руске крви најнежније. 

Верио се соко руски 
Са србињском соколицом, 
Верио се Петар кнеже 
С кнегињицом са Милицом. 
Њине руке руковане 
Пред очи нам стижу амо; 
Топли стисак ових руку 
Срцем, душом осећамо. 

У нама се радост буди — 
Као да је већем јава 
Што те руке руковане, 
Што тај стисак обећава. 

Срећни били, заручници! 
Срећан данак што вас спаја 
И чаробом песме ствара 
Од најдубљих уздисаја. 

„Стармали“ 1889. 

недеља, 21. јул 2013.

Поздрав Николи Тесли

(при доласку му у Београд 1893.)

Не знам шта је, је л’ суштина 
Ил’ то чини само мисô — 
Чим смо чули: долазиш нам, 
Одмах си нас електрисô. 

На што жице спроводнице! 
Електрика јури широм, 
Ваздухом ће бити споја 
(После можда и етиром). 

Стоји стабло, стоји Српство, 
Мајка сваком листу — сину; 
Најсвежији лист му трепну 
Па одлете у даљину. 

Ти нам, Тесла, ти врличе, 
Оде летом јаче струје 
У далеку Колумбију 
Да ти умље колумбује. 

И ти, Тесла, у коме се 
Исполинске мисли роје, 
Тебе враћа неодоље 
Да пољубиш стабло своје. 

Љубни стабло, Дојчине му, 
Сисни дојку, сине врли: 
Свака грана српског стабла 
Тесли тепа, Теслу грли. 

Београд је данас срећан, 
Рукујућ’ се српском диком, 
И открива срце своје 
Пред Србином велебником. 

Ну ти мораш опет натраг 
— Састанак нам кратко траја — 
Ал’ топлоту носи собом 
Братинскога загрљаја. 

Остварена ј’ мисô твоја, 
Мисô дивна и голема: 
Међу нама биће везе, 
А даљине нема, нема. 

Разумеће листак свежи 
Сваку жилу својег стабла, 
Спајаће нас електрика 
— Електрика наших срцâ — 
И без жице и без кáбла

субота, 20. јул 2013.

Драгоме Љуби Ненадовићу

Љубо! И ја видим 
Близу шездесету, 
А жао би ми било 
Да с’ не састанемо 
Још на овом свету. 

На ономе свету, 
Где се бол утаји, 
Прилике су друге, 
Други обичаји; 
Серафими носе 
Пехариће крина 
(Ал’ у њима, канда, 
Неће бити вина). 
Онде, хоћеш-нећеш, 
Мораш светац бити — 
Ја том нисам вичан 
(Можда ниси ни ти). 
Како ћемо онде 
То Саваот знаде. 
Ал’ од земље ваља 
Да се што украде. 
Од овакве крађе 
Ником није штете. 
Мени Господ шапће: 
„Тако красти смете!“ 
Па шта велиш, Љубо, 
Једно лепо вече 
Да нас, ’вако старе, 
Заједно затече; 
Да видимо шта је 
И на дну бокалу, 
Па од старих јада 
Да збијамо шалу; 
На староме жару 
Да се загрејемо — 
(Не види л’ нас нико 
И плакати смемо). 

Руковат’ се с тобом, 
Тог сам жељан јако! 
Промисли па реци: 
Када, где и како. 
Ја бих да ми дођеш — 
Ево те позивам. 
Не можеш ли тако, 
Све и свашта примам. 

Београд 9. априла 1891. 

Јавор“ 1891. 

петак, 19. јул 2013.

Демостенова смрт

Дика својег рода, 
Увек душом смелом; 
Борац за слободу 
И реч’ма и делом. 

Колеба је свака 
Демостена знала, 
Ал’ је лоша срећа 
Грчку сахрвала. 

У тиранској страсти 
Антипатер плива: 
„Хватајте ми, слуге, 
Демостена жива!“ 

Појурише слуге 
Као бесни хрти, 
А он наже, испи 
Горки пехар смрти. 

Шта учини, чоче, 
Жалосна ти мати? 
„Волим у гроб пасти 
Него робовати!“ 

„Невен“ 1885. 

четвртак, 18. јул 2013.

Добар међу злима

Ко је онај што га вуку, 
Подлом злобом на њ кидишу? 
Ох, не питај... зар не видиш 
На лицу му светлост вишу! 

Зар не видиш ту мирноћу 
Којом срета судбу преку? 
Зар не видиш душу чисту, 
Божја сина у човеку? 

Он свлађује своје боле, 
Сакрива их у прсима; 
Диже горе очи своје — 
Тешко ј’ добром међу злима. 

Не мож’ руља да га схвати 
Од грдобе и пакости; 
Њене очи, вичне мраку, 
Још зазиру од светлости. 

На њег’ пада свака руга 
И потвора кивна врага — 
Све то види, све то чује, 
Све то прима душа блага. 

Клете руке на њ се дижу, 
Ено камен на њег’ лети — 
Дуго ће га тако мучит’, 
П’ онда ће га разапети. 

Тешко ј’ добром међу злима! 
Ал’ он има поуздања. 
Опачило и грдоба 
За њега се не приања. 

Тешко ј’ добром међу злима! 
Осећа се у самоћи — 
Ал’ да нема јарка сунца 
До века би било ноћи. 

Он ће ићи своје путе, 
Да посеје семе здраво; 
Он ће трпет’ муке љуте, 
Ал’ ће рећи што је право. 

Он ће примит’ трнов венац 
Зарад мисли своје свете, 
Он ће испит’ горку чашу — 
Да се греси Бога сете. 

Видећеш га на Голготи 
Како мирно, свесно пати, 
И са крста, у мукама 
Нов ће живот обећати, 

— 

Међу злима добар страда, 
Врлина се доцне штује; 
Ти га видиш како пада, — 
Ал’ он ипак побеђује. 

„Невен“  1881. 

среда, 17. јул 2013.

Песник пред Божић

Не питајте за песника,
Пустите га себи сама;
Пред Божић му дајте мира —
Мир нек’ буде и међ’ вама.

Седи, седи — прошлост гледи,
Разговара тугу нему,
Па полако — не знам како —
Он се нађе у Витлему,

Где се мајка бежећ’ скрива,
Мајка што ће родит’ спаса...
Та то нису сјајни двори,
Ту је слама до појаса.

Ту пастири... зар пастири?
Јест, пастири духа чиста,
Достојници да им руке
Приме, носе, хране Христа.
А каква је ово звезда
Над јаслима што сад стаде?
Три је цара тâ довела
Да с’ поклоне „сунцу правде“.

Топло ј’ души песниковој
Пред ти јасли кад поклечи,
И тај тренут —
Нема речи.



А то песник само тренô:
Сном отишô с овог света —
Пробуди се, а пред њиме
Ова песма, тек почета.

Хвата санак, санак бежи,
У недоглед пред њим хита.
Таре очи — а све празно...
Ту празнину песник пита:

Где је, где је она мајка
Што ће свету родит’ Христа?
Где су, где су ти пастири
Достојници богопримства?

Где су, где су ти цареви
Што тражаху „сунце правде“?
А света им предводница,
Она звезда, где је саде?

„Стармали“ 1881. 

уторак, 16. јул 2013.

Јелка

Долази нам Божић. Он не воли мрака 
И зато нас пита: камо вам бадњака? 
А ми руке тремо, 
Рекли би и не би... 
Зашт’ да не рекнемо? 
Пећи су нам мале, а гдегде и фине, 
Не мож’ у њих бадњак, онај од старине; 
А собе су наше сад већ патосане, 
Хвала милом Богу и напредном труду, 
А где јоште нису ту треба да буду. 
Ми бадњак волемо — 
Али не можемо... 

Тако, то је било искрено речено! 
Што не може бити нико не захтева. 
Та Божић не тражи да пећи рушимо, 
Та Божић не тражи да патос кидамо: 
Божић само воли светлости и зрака, 
Пал’мо дакле друго нешто 
Уместо бадњака. 

Божићни је дȁнак круна свију дана, 
Барем у Хришћана; 
А у тојзи круни алем што се сија 
Радост је дечија. 
Ко у тој радости не зна да ужива, 
Срце га издало, 
С њиме немам збора, немам разговора — 
Таквића је мало. 

Одрежимо грану зимзелене јеле 
(Јела гране спушта, луди нам се сама), 
Накитимо грану танким свећицама, 
Запалимо свеће нашим дечицама. 
С гране нека виси шикосана шара, 
А између шáрâ и помало дара; 
Сад пустимо мајку нек’ врата отвара, 
Дочекајмо децу с певањем тропара. 
Па се загледајмо у очице њине... 
Засузићеш, брате, сузом од милине. 
Покушај једаред то у своме веку, 
У светињи бадњој запалити јелку; 
Тај обичај лепи, кô сан неке виле, 
У твоме ће дому опружити жиле, 
Примиће се таки, без икаке силе, 
На највећу радост деце твоје миле. 

Та јелка се шири у хришћанском свету: 
Њу анђели круже у веселом лету; 
Цело се хришћанство здружује под њоме — 
Примимо је и ми у србињске доме. 
Примимо је и ми, та пуна је зрака, 
Нека нам се Божић не снужди са мрака, 
Та у нас и тако већ нема бадњака. 

Стармали“ 1883. 

понедељак, 15. јул 2013.

Зима

Слава теби, убаво пролеће! 
Теби венци, јер је твоје цвеће! 
Хвала лету, кад сунце завлада, 
Топло грли, а пружа и хлада! 
А јесени и слава и хвала, 
Роде, плоде она нам је дала! 
А шта зими, годишњој мезими? 
Хладна зимо, ход’ да те видимо! 

Земља стара зими се одмара, 
Снагу збира у заклону мира: 
Спрема ново премалеће, цвеће, 
Топло лето, хладовно дрвеће, 
Јесен зрелу с пуним крилом дара 
Да обдари вреднога ратара. 
— Ко покрива поље преорано, 
Да не зебе семе посејано? 
Оштра зима, ал’ јој блага нега, 
Зима стере покривач од снега. 
Зима збира око огња жива, 
Где нас гуслар песмама дарива. 
А у школу чило иду ђаци, 
Да с’ покажу на зими јунаци. 
Зими учи шта анђели кажу: 
Да богати сиротне помажу. 
Зима носи Божић, данак лепи, 
Који сваког новом надом крепи. 
— Драга зимо, Бог нам те је дао! 
Ко те не би силно поштовао! 

1893. 

недеља, 14. јул 2013.

Зимска

(Од Хамерлинга)

О, земљо, лепа грешнице, 
У белој кóши пòкâја, 
Сад кȁвиш грехе-негрехе 
Очара летњег, òбâја. 

За сваки топли сунчев зрак 
Пољупца слатка, медена, 
У груди твоје зима сад 
Забада копља ледена. 

За сваки шапат љубавни 
Што исток шапну невести, 
Зима сад чини прекоре 
Мекој ти женској савести. 

За сваки цветак, који си 
Задела летос на груди, 
Север те шине пахуљом, 
Киван је да ти нахуди. 

Часови миља минуше, 
Радост и сладост протече, 
Па шта ти јадној остави 
Твој лаган драган, пролеће? 

Голу те нагу остави, 
И другу драгу обима, 
Пољупце своје расипа 
Гдегод међ’ антиподима. 

О, земљо, лепа грешнице, 
У белој кóши пòкâја, 
Сад кȁвиш грехе-негрехе 
Очара летњег, òбајâ. 

Кол’ко с’ већ пута брука та 
Над тобом јадном ширила, 
И ти се увек поново 
Са неверником мирила. 

Врати се драган раздраган, 
Заборави се све, 
И луда с лудом лудује 
Поново, кâ и пре. 

субота, 13. јул 2013.

Предзимска песма

Ветар хуји кроз висине, 
А и доле у низику, 
Разбио ми песму што је 
Хтела певат’ политику. 
Зима хита немилице, 
Плаши људе, гони тице, 
По дрвећу пало иње — 
Сећајте се сиротиње! 

Лако ј’ оном ко је згрнô 
Те јесенске лепе даре, 
Напунио све кошеве 
И подруме и амбаре. 
Облаци се сиви купе, 
Сметови ће већ да рупе, 
Навалиће са свих страна — 
Сећајте се сиротана! 

Богатство је мило, драго 
(Но и туђа има зноја), 
А патњама, невољама 
Нема краја, нема броја. 
Зимом иде мука многа, 
Нема свако крова свога. 
Богаташи рујна лика, 
Сећајте се бескућника! 

Купују се чизме зимске 
И по леду да се гази, 
Купују се топле бунде 
И шалови и первази: 
Кожа, вуна — то је здраво! 
Свак се чува — то је право! 
Ал’ сетите с’, гледнув’ доле, 
Деце гладне, босе, голе! 

Виће срнâ и фазана, 
На шампањцу биће пена, 
Виће сјајних соареа 
И беседа и „кренцхена“, 
Биће свега ком се има, 
Шарена је дуга зима: 
Сећајте се бледих лица 
Хладних, сузних колебица! 

Стармали“ 1883. 

петак, 12. јул 2013.

У спомен једном калдрмџији

(име му је Петар Томић)

„Смрт долази, опомиње 
Да се на пут вечни спремам. 
Ево двеста форината — 
Више немам. 

Куцкао сам по камену 
Целог свога трудног века... 
Тика-така, тика-така — 
Нека, нека. 

Увек погнут, ја не виђах 
Како горе сунце сија. 
Грбио сам, клечао сам — 
Калдрмџија. 

То клечање није било 
Пред ћудима зле господе; 
Ал’ што скуцках, ево теби, 
Српски роде! 
Све што имам теби дајем 
Жуљне руке дланом грубим — 
Не рад’ славе: само зато 
Што те љубим.“ 

— 

Е па хвала, драги Петре, 
Ти фукаро дична соја; 
На твом дару алеми су 
Скупа зноја. 

Путуј путе изагробне, 
Гледај сунце како сија: 
Онде ће ти руку стиснут’ 
Текелија. 

Там’ те неће нико питат’ 
За живота шта си био, 
Већ: уради л’ што си могô, 
Калдрмџијо? 

Сиротињу често води 
Племенита, виша мисô. 
Пути су им сада лакши, 
Јер ти си их калдрмисô. 

„Стармали“  1888. 

четвртак, 11. јул 2013.

На гробу Филипа Вишњића

(О подизању споменика му)

На овом гробљу седела ј’ вила 
Четрест пуних, дугих година; 
Није нам рекла: ходите амо, 
Чекала ј’ да га сами познамо. 
(Можда још и сад у пола знамо 
Под овом травом кога имамо.)

Дуго је вила овдена чала 
Крај гробна крста дрвена, мала, 
И кад већ дрво трулеж заплени, 
Долази камен да га замени: 
Кад већ и нами црвоточ прети, 
Тада се Србин Вишњића сети. 

Још није касно црве сатрести, 
Још каткад стижу лековне вести. 
Овде ће данас браћа се срести, 
Ту нек’ се грешност тихо причести, 
Нек’ се причести 
Светињом свести. 

Ко је тај Вишњић, ком на гроб грéмо? 
Њиме се свету похвалит’ смемо. 
У ропско доба мајка га роди — 
Али га роди српској слободи. 
На муке пође без стрâ и стрêпа: 
Мука га створи омирски слепа. 

Тад’ се не могло дизати школа: 
Једина школа — осећај бола. 
Од куда књига под стȅгом мрака?... 
Учитељ — спомен старих јунака. 
И тај би спомен сломила хала, 
Ал’ није дала струна гусала. 

Хај, да је ширих пута ил’ стаза 
Међ’ народима разна порекла! 
Хај, да је мисô просветна сродства 
У Еуропи примене стекла. 
Еј, да не буја што томе смета 
А ми да нисмо пасторак света: 
Данас би овде кô плачни друзи 
Стајали Немци, Англи, Французи, 
И Арпад послô б’ унуке своје 
Уз све Словене ту да постоје. 
И свак би ћутнô да га облеће 
Рајска топлота духа голема, 
Признô б’ да Срби имају нешто 
Што нико други нема. 

Постојмо дуго над гробом овим 
И вратимо се с уздањем новим! 
— 
Мален је камен, — баш према срећи: 
Срећније Српство шат дигне већи. 

„Стармали“  1887. 

среда, 10. јул 2013.

Спрам месеца

У Пешти сам. Ноћ је тиха, 
Доба глуво, доба немо, 
(Чисто б’ рекô: доба слепо) — 
Ја се шетам по улица’, 
На пијаци лепој стадох, 
Где ј’ завеса јуче пала 
Са статуе Петефија. 
Шешир скидам — не пред кипом 
(На кипу је доста мана), 
Шешир скидам пред споменом 
Узорита великана. 

„Ој, Петефи, ретки створе, 
Ти слободан метеоре, 
Ти с’ живео за слободу — 
Не за ову, за оваку, 
Ти си пао за слободу, 
Ал’ за другу, ал’ за бољу. 

Ој, Петефи, ретки створе, 
Гладовô си за живота, 
(Твоја није то срамота). 
Ти си тако вешто знао 
Насликати слику горку, 
Како ј’ души кад с неправде 
Ум полуди; 
То је било пророчанство 
Ових наших дана худи’. 

Ој, Петефи, ретки створе...“ 
Шапутô сам јоште много, 
И од мојих уздисаја 
Исплео се зрачни венац 
И дигô се, узвио се 
Око главе песникове. 
Али ту је веће био 
Један венац, много већи, 
Тако исто уздисајни — 
Можда га је Српство цело 
Од уздаха својих сплело. 

Стајао сам спрам месеца, 
Гледао сам Петефија 
Како стоји на висини, 
И диве се, чуде му се 
Сви унуци Арпадови. 
Гледао сам Петефија, 
Гледô сам га спрам месеца: 
Учини ми с’ кô да видим 
Месечара, сонанбила, 
Који боле срца свога 
Месечини поверава, 
На једаред једна мисô 
Пролети ми као жуња: 
Божи, бежи — јер ти знадеш 
Опасно је сонанбил’ма 
Кад их когод несмислено 
По имену њином викне. 
И ја тебе, врли сине, 
Кад бих сада у пôноћи 
По имену твоме викнô... 
Да те викнем, врли тићу, 
Да те викнем: Петровићу! — 
Ти би таки, јаој, пао 
Не с висине твоје праве, 
Већ би пао у љубави, 
У штовању — код Маџара. 

„Стармали“  1882. 

уторак, 9. јул 2013.

Прва пријатељска суза на глас о смрти

Мите Поповића 

У првоме пренеразу 
Стегнуле ми грло гује... 
Ал’ ти сада већ разумеш 
Што се реч’ма не казује. 

Речима се не казује 
Како тебе грља вила: 
Речима се не казује 
Што је твоја душа снила. 

Речима се не казује 
Како си нам мио био; 
Речима се не казује 
Како си нас уцвелио. 

Речима се не казују 
Јади, које носиш собом... 
Да л’ бар кажу сузе наше 
Над прераним твојим гробом? 

С Богом, тиче милопојно! 
С Богом, гòнџе узорито! 
С Богом, српски врли сине, 
С Вогом, Мито! 

Ја мнидијах: ти ћеш мени 
Оно крајње „С Богом“ рећи, 
Ал’ ти, бржи, брзо сврши, 
Остави нас худој срећи. 

Худој срећи? — Јест, тако је, 
Ал’ ти шаљеш порук с неба: 
„Остављам вас худој срећи 
Са којом се борит’ треба!“ 

И кад овај порук чујем, 
Дреше ми се с грла гује: 
Тако ћемо!... то ти пријан 
До небеса довикује. 

„Стармали“ 1888. 

понедељак, 8. јул 2013.

Имам једну воћку

Имам једну воћку, — граната, голема, 
На њојзи јабука и има и нема. 
Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило; 
Оно, што га нема, — прекрасно би било. 

Воћко моја, воћко, граната, голема, 
Ја ти у хлад легнем, ал’ ми се не дрема; 
Обузму ме мисли, да их једва смажем. 
Мислим, — а што мислим никоме не кажем. 

Кретô сам се штакрат секиром у руци: 
„У корен је удри, сруши је, утуци!“ 
Ја подигнем руку, рука клоне сама, — 
Збори нешто, збори у њеним жилама. 

„Разумем ти срџбе, срџбе незлопаке; 
Ал’ ја нисам крива, године су таке. 
У корену мојем здрави осок бије, — 
И ако се крије, нестало га није. 
Очај не помаже...“, топлим гласом дода: 
„Измениће с’ време, биће бољих года, — 
На гранама мојим биће друкча рода“. 

недеља, 7. јул 2013.

Волео бих згрешити

Е баш бих волô једном 
Згрешити роду свом, — 
(До сад се никад нисам 
Нашô у калу том). 

„Од куд ти таква жеља? 
Та зар те није срам?“ 
Није; јер од куд ниче 
То врло добро знам. 

Волô бих згрешит’ роду 
У каквој забуни, 
У тренутној слепоти, 
У краткој трабуни; 

Па кад бих очи протро 
И стресô гује зле, 
Да викнем: „Праштајте ми! 
Сагреших, кајем се!“ 
Е, то би био пример! 
— Зато и желим то — 
До тог се виса Србин 
Још није уздигô. 

Сад знате зашто жељах 
Згрешити роду свом, 
Ал’ шта ћу кад не могу 
Ни делом, па ни сном. 

Не могу, па не могу 
Свестан учинит’ зло; 
Катони српски, ви ми 
Опростите бар то! 

1893. 

субота, 6. јул 2013.

Породична слика

Седео је деда с мајком 
Под сеницом, у тишини; 
Њино лице смешкало се 
Као зимски сунчан дан. 

А ја с драгом мало ниже 
По руке се држећ’ топло, 
Кроз груди нам струјао је 
Као мајски миомир. 

Поточић је жуборио 
Као песма путникова, 
А над нама облачићи 
Низали се, губили се. 

Падало је лишће жуто 
Са гранчица заљуљканих; 
Тихо, немо промицô је 
Ток времена поред нас. 

Деда с мајком поглéдаху 
На нас двоје, на румене, 
Поглéдасмо и ми горе 
На седину глава им. 

Њине мисли враћале се 
У прошлости румен златну, 
Наше мисли отисле се 
У далеку будућност. 

петак, 5. јул 2013.

Стручак плаве љубичице

Стручак плаве љубичице 
Међ’ травом је пупољао; 
Мирисаће у свом куту, — 
Ма га нико не узбрао. 

Опази га једно момче: 
„Ех, кад бих га драгој дао! 
Ал’ ја срду молит’ нећу, — 
Ма до века јадовао“. 

Стручак плаве љубичице 
Већ се пуно расцветао; 
Мирис му је све на свету, — 
Ма га нико и не знао. 

Узабра га старац седи 
Па га мртвој ћерци дао: 
„Оживи ми, јединице, — 
Ма ја раја не гледао!“ 
— 
То изгледа роматично, 
Можда и јест — ко би знао! 
Али песма оста песма, — 
Ма је нико не читао. 

четвртак, 4. јул 2013.

За поток

У самотном дому нашем 
Чује с’ увек жубор лак: 
Поток тече, воденица 
Одговара: тикатак! 
Поток тече даље, даље.. 
Шта је њему завичај 
Њега море к себи зове, 
Мио му је позив тај. 

А под кровом наше среће 
Беше момче, живи плам. 
Он потоку једном рече 
„Ја ћу с тобом, нећеш сам!“ 
Питасмо га: куд ћеш, брате? 
А он: „С Богом!“ — то му све; 
О мору је увек сневô... 
Да л’ је жив још или не? 

Године су пролазиле — 
Поток, сузе, уздисај: 
Путник-патник, сит даљине, 
Врати с’ у свој завичај. 
Остала му душа чиста, 
Срце здраво, живи плам. 
„Срце моје — он сад вели — 
Роду, својти поклањам.“ 

среда, 3. јул 2013.

Залутао анђео

Анђелак један мали, ведра и светла чела, 
Развио крила видећ’ широки простор свуд; 
Први пут ето рају окренуо је леђа 
И летео је, ни сам не знајући куд. 

Кроз јата добрих звезда, крај сунца, крај месеца, 
Разгледô ј’ све што до сад није видô, знао, 
Већ близу наше земље осетио је умор, 
Привлачила га земља и међ’ људе је пао. 

Ту нађе пуно греха, нигде покајања, 
Завишћу, мржњом, злобом оскрвњен сваки кут; 
Анђео хтеде натраг, ал’ већ не мога наћи 
Из овог земског глиба натраг у небо пут. 

И засузи му око и набра му се чело, 
Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!“ 
Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, 
Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај. 

Тапајућ’ по тој тмини, колеби једној приђе, 
Отвори трошна врата, униђе уздрхтан: 
Овде је мален жижак тињао једва, једва, — 
Анђелку се чињаше кâ да је сванô дан. 

Сиротиња ј’ ту крајна, невоља тешка, грка, — 
На одру болна мајка, а уз њу мала кћи... 
Заборавила студен, невољу, глад и јаде, 
Топло се Богу моли да мајка оздрави. 

„О, хоће, драга, хоће! Добар је Господ вишњи, 
Окрепиће ти мајку, исцелиће је, знај!“ 
Разведрио се анђô, јер нађе светлост чисту 
Која му тако лепо показа пут у рај. 

„Јавор“ 1890. 

уторак, 2. јул 2013.

Дивна звезда

Црна ноћи, ко те води 
Кад је време да се шириш, 
Да болнима мелем пружиш, 
Да уморне сном закрилиш? 

Вођ ми звезда, звезда свача — 
Тад’ се зове вечерњача. 

Црна ноћи, кад већ снагом 
Опоравиш наше груди, 
Ко ти вели: „Мини, мини — 
Когод спава нек’ се буди!“ 

Иста звезда, звезда свача — 
Име јој је тад’ зорњача. 

Дакле то је једна звезда! 
Па канда јој и глас чујем: 
„Досветљавам тја до гроба, 
А горе вас дочекујем“. 

„Невен“ 1881. 

понедељак, 1. јул 2013.

Ноћ

Рујна зора јесте лепа, 
А данак је радост права, 
А вечер је тако мила — 
Ноћу ваља да се спава. 

Ал’ ако се кадгод из сна 
Ти пробудиш, с одра скочи 
Па погледај кроз прозора 
Дивну слику мирне ноћи. 

Ти погледај ћилим ови, 
Ким нас ноћу Бог покрива, 
Трудна тела душа чиста 
Да што слађи санак снива. 

Нагледај се те милине 
Па се диви вишњој моћи: 
Богу зоре и вечери, 
Богу дана, Богу ноћи.