Чудне су и непредвидиве песничке судбине у овим крајевима, под овим
тешким небом, над овом равницом која се сваконоћ преображује у други
предео, да би се оку учинило бар да се нешто мења. Овде су велики
песници у кратком или дугом веку доживљавали и славу и пад, како то са
песницима и данас и овде и свугде бива.
Змај, отац наше поезије за децу,
велики српски лиричар, бранио се песмом од личне несреће. Сва зла овога
света свалила су се на крхка Змајјовина плећа. Али све се заборавило,
све је покрио тамни прах пролазности, а остали су "Ђулићи" и "Ђулићи
увеоци". Као вечни сведоци среће и несреће која прати песнике у
свевремену. И Ружа, девојка којој је песник измислио име и посветио јој
своје најлепше и најтрајније песме...
Јован Јовановић, син угледног и богатог новосадског адвоката Павла
Јовановића, рођен је и растао у сеновитој улици Златна греда, и данас
једном од најтиших новосадских сокака у старом делу града. Сретно
детињство, у пажњи и бризи старијих, безболно школовање, прве спеване
песме у шеснаестој години, у Иригу, 1849. где се краткотрајно склања у
време Мађарске буне. Потом, како је то бивало, школовање на правним
наукама у Бечу. Тамо, у истој соби, другује и тугује са Ђуром Јакшићем.
Нераздвојни су, чак и исте снове сањају, како Змај записа у једној
песми, тадашњој:
"Сећаш ли се кад смо оно
Једне ноћи једно снили,
Том се нисмо зачудили,
Ми смо онда једно били..."
А у Бечу, како Змај записа, "...Бранко је већ био стари ђак и с висине
гледаше на нас младунчад. Омладина га је обожавала, али нико више него
ја, те сам сваким начином настојао да скренем његову пажњу на себе —
ишао сам у кафане и гостионице, где он иђаше, седео сам близу њега,
уплетао сам се у разговор, грохотом се смејао његовим досеткама и
шалама, покушавао и сам да избацим коју — али ми све би узалуд, никада
Бранко озбиљније не сврну пажњу на мене, никада не проговори правце са
мном"... Би то време, и салонско и сиромашно, и боемско и радино, време
у коме се стварала историја српског песништва, далеко од Србије, а све у
тузи за старим крајем. Лепо неко време.
Јован Јовановић рано постаје славан и омиљен, класик без иједне седе
власи, пише песме, уређује листове и новине, путује. Знан је по лепим и
певним љубавним песмама. А девојка коју у песмама спомиње не постоји.
Визија, песнички сан, имагинаран лик. Све до једном, када 1860. почесто
посећује болесну сестру од тетке Паву Нешковић, а коју, види судбине,
двори и помаже умило девојче из суседства са чудним, необичним, ретким
именом — Еуфросина.
У једној песми-писму својој болесној сестри песник стидљиво открива своју тајну љубав за њену пријатељицу:
"Сестро моја, селе,
Одлани ми тугу,
Ој, загрли сестро
Своју верну другу.
Па јој сеци, реци,
Ој, не реци, ћути,
Боље је нек не зна,
Нека и не слути.
Што да чује јаде
Кад разумет неће
Тужна је то песма:
"Ој пелен-пеленче".
Тако почиње тајна Змајјовина љубав, јер он беше стидљив, срамежљив, чак
је и писма Ружи, како је девојку назвао, слао поштом а становали су на
дохват ока, стид га је било и писмо у сандуче, кришом, обноћ, убацити:
"Мила госпођице Ружо,
увек сам се чудио кад је ко писао писмо тамо где би се речима изразити
могао. Сад видим да нисам имао право. Сад боље видим да има ствари, које
се ни речима и писмом довољно казати не даду, а затајити, прећутати,
никако.
Ви читајући сад ово писмо или сте се намргодили или - или сте се можда мало застидели осећајући да Вам сасвим неповољно није.
Ако се мргодите, дерите писмо таки. Молим Вас немојте даље читати, што и
да знате где помоћи не можете, подерите га таки, па заборавите, да сте
га икад добили, заборавите сасвим. Ви ћете лако, а ја како узмогу.
Али ако га подерали нисте, ако сте (не само из љубопиства) и на ову
страну прешли, то седите па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим
њено, па ако је и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији
бити, то ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако, како се
само еванђеље љуби...
... Будите ми здрави - сам се чудом чудим одкуд сам нехотице ово пољубио."
А Ружа њему, поштом, отписује:
"Поштовани господине,
кад сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну
дошло. Дуго сам се мучила, оћу ли детињу дужност преступити и без
материног знања жељу Вам испунити, најпосле одважим се уверити Вас да је
срце још сасвим моје, да чије би било, кад све досад нисам знала да се
може коме поклонити, слушала сам више пута ал' осећала и веровала
нисам."
И у потпису, само, Ружа.
Записано је да им је на венчању био сав отмени Нови Сад, Светозар Милетић, Јован Ђорђевић, Јаков Игњатовић.
Порода пуно имаше, али дете једно по једно умираше, мада је Змај у
међувремену и медицину завршио. После смрти и четвртог детета Ружа
пресвисну у Панчеву, 1872. године.
За љубави њихове настали су "Ђулићи" (по речи ђул-ружа), а по смрти и
нешто у болести "Ђулићи увеоци". Како је невоља Змаја пратила говори
податак да је двоје деце, два златна девојчурка, које прихвати уз удову
Марију Костић, побрзо потом из живота отишло. Није се дало највећем
пријатељу деце да са децом својом подели радост.
О Ружи је мало слова остало. Змај је записао да је "анђео по души, анђео
по лику", а Ђура Јакшић да је била "нешто мало, лепушкасто а притом и
лако и лукаво! знаш — то је као молер по визиономији судим — а за друго
знаће Киш!" (Ђура је Змаја звао Киш Јанош).
Лаза Костић, опет, у својој књизи о Змају пише о Ружи Личанин. "Није
песников идеал о жени у живом створу од мајке рођеном, већ у његовој
души, у његовој замиси о најлепшој, најбољој, најдужнијој, најљубавнијој
жени или девојци. Она жива је пролазна, променљива, може је се човек и
сит нагрлити и наљубити, може је огуглати. Ал' ова душевна самониклица
остаје вечито. Кад песник умре она га отпрати, она оде с њим на други
свет, а своју слику остави живом потоњем свету у песниковој песми..."
Још је Лаза, у тренима срџбе на Змаја, записао да Змај Ружу хипнотише
стиховима, да користи лекарске трикове и да је тако стално држи у омами.
Змај (занимљиво је да тај додатак имену није имао намеру да се чита као
Змај већ је узет један датум из историје Срба ових крајева 3. мај), и у
једној својој чувеној песми оставља трага како је Еуфросини дао име
Ружа:...
"Кажи ми, кажи,
како да те зовем,
кажи ми, какво
име да ти дам, —
*
ал' ја бих провео читав један век,
тражећи лепше,
дичније и слађе,
милије име,
што још не чу свет,
да њим назовем
мој румени цвет."
Ретко је који песник оставио у својој поезији толико ведрине, смеха,
јеткости, шаљивости, нежности, љубави и туге, страха, очаја, а све
пишући песме као писма истом бићу, истом срцу.
У радној соби Змајевој, у Змајевом музеју у Сремској Каменици, намерник,
путник, патник, човек жељан мира, самоће и лепоте, може одахнути
загледан у старо, минуло време, у његову лепоту, али, без обзира у
каквом расположењу био, излазећи из потоњег Змајевог боравишта, суочен
са лепотом предела, увек ће се, сигуран сам, сетити пре Ђулића увеока
него Ђулића. Из те куће излази се с тугом:
"Ох, како је сиво, тамно,
К’о да није данак свано;
А небо је тако мутно
Као око исплакано"
(Ђулић увеок, XXII)
И сетиће се оне старе, незаборавне Митровићеве песме: "Била једном Ружа једна..."
И дуго ће га, ходу ил мировању, звук те песме пратити.
Змај је написао 470 песама за децу, али међ њима нема оне најпознатије:
"Ала је леп овај свет". Она се налази у првој књизи "Ђулића". А време ју
је сврстало међу дечје, јер у тој песми је чистота дечјег погледа на
свет.
Наша деца Змаја памте по ведрини, пошалицама, духовитости, а прави Змај
је патник, невољник, страдалник, несрећник у животу, избеглица међ
својима, лекар који не наплаћује услуге ако већ не мора, човек који и
последње место боравка бира због фрушког ваздуха, у нади, да ће можда
помоћи његовој оболелој поћерци Маци. Оној Маци која "управо беше и
његов секретар и администратор његових издања, а нарочито Невена."
Ето, отуда Змај на крају живота у Сремској Каменици. Из доброчинства, од
чега се састојао цео његов живот. А и Маца је писала песме. Објављена
је само једна у "Српској домаји" 8. јануара 1902. године:
Брига младе девојке
С ђаволом се борит
На мегдану стојим.
Кад ђавола познам,
Ја га се не бојим.
Али, јаој, шта бих, —
Та ја сад штудирам, —
Кад би ђаво дошо
Анђелски маскиран."
Како то бива у временима, на крају овог века, као и на крају прошлога,
ђаволи анђелски маскирани свуда су око нас. Али не треба их се бојати.
Ипак је леп овај свет. А песму је, Маца, са захвалношћу потписала: Маца
Јовановић Змајјовина.
Извор: Дневник, Перо Зубац
