Ђулићи - IV

И ти си храбра била 

— Ох довео те Бог — 

Записала си име 

Сред кама студеног. 

Записала си име 

Злаћаном руком ту, 

И скинула си тиме 

Ту страшну уклетву. 

И подигла си цркву 

Кô тврди неки град, 

Оживела си веру, 

Пробудила си над. 

Распламтела си љубав, 

И разлила си сјај 

Задахнула си цвеће, 

Повратила си мај. 

Отворила си чесме 

Кроз горе убаве, 

Оснажила си песме 

Да славу прославе. 

Дочарали си птице 

Да лете по цвећу, 

Славуји да се с мојом 

Песмом надмећу. 

Ђулићи - III

Мој је живот тужан пустолина грдна, 

Моје ломне груди порушена црква, 

Увенуло цвеће по гробу се њија — 

Кâ да га је љута отровала змија; 

Побегле су тице од сува растиња... 

Само још у цркви мали жижак тиња. 

Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову? 

Тице, цвеће, сунце другамо те зову; 

Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада, 

Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада! 

Куд ћеш овој цркви, стубови су пали — 

Веру су и љубав собом Затрпали. 

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу, 

Видиш ону хладну од мрамора плочу, 

Ту урежи твоје непознато име, 

Па док жижак гори — нек гори пред њиме; 

А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила, 

Заборави да си икад овде била.

Ђулићи - II

Мрачни, кратки дани, 

Суморно јесење, 

На небу облаци — 

На срцу камење. 

Сестра моја болна, 

Оца, мајке нема, — 

Ја је љубим, грлим 

Рукама обема, — 

Грлим, љубим, тешим — 

Ал’ суморно вече 

Кô да песму пева: 

„Ој, пелен-пеленче!“ 

Ој, не знам је тешит’, 

Срце ми је стена; 

Лепше ли је теши 

Другарица њена. 

То румено чедо, 

Мелем наших рана, 

То пролеће живо 

Сред јесењих дана. 

Ох, румено чедо, 

Пролеће и цвеће, 

Знаш ли ону песму: 

„Ој, пелен-пеленче!“ 

Сестро моја, селе, 

Тебе мелем вида, 

Мене туга мори, 

Срце ми се кида. 

Реци твојој друзи — 

Ох, не реци, ћути, — 

Не знам ни сам шта је, 

Што ми душу мути. 

Ај, румено чедо, 

Пролеће и цвеће, 

Ја знам ону песму: 

„Ој, пелен-пеленче!“ 

Сестро моја, селе, 

Одлани ми тугу, 

Ој, загрли, сестро, 

Своју верну другу, 

Па јој реци, реци... 

Ој, не реци, ћути, 

Боље је нек не зна, — 

Нека ине слути. 

Што да чује јаде, 

Кад разумет’ неће — 

Тужна је то песма: 

„Ој, пелен-пеленче!“ 

Ђулићи - I

Ао, небо, плаво небо, 

Тајовита красото, — 

Са висине звезда сине, 

Ао рајска милото! 

Ноћца бајна, нема тајна, 

Само звезда шапће сјај. 

Срце чује слатке струје 

Тијомирни уздисај. 

По уздаси плове гласи 

— Васелену обли пој — 

Све уздише... више... више... 

о љубави вечитој. 

Па набуја, кâ олуја, 

— Ао јада големог! 

Ал’ ме текне кад одјекне 

Од празнине срца мог. 

Разговор са срцем

Kакви тебе, срце,

Тајни јади ломе,

Те ме често молиш:

Поклони ме коме!

Та у мојим грудма

Пакост те не слама, 

У вину те купам, 

Лежиш на песмама.

На то мени срце: 

Добро ј’ мени туди, 

Ал’ би време било 

Да променим груди.

Здружиће се срећа

да ме тамо прати,

Одакле ћу теби

Нову срећу слати.

Та знаш ли кад грли

Свако злато своје,

Знаш како те боли

Самовање твоје!

Тако моје срце

Често ми се моли, 

А ја ћу му рећи: 

Утоли, утоли!

Знаш ли где на свету  

Анђелску прилику, 

Анђела по души, 

Анђела по лику.

Пуне очи жара;

Пуна уста сласти,

Мирисава недра

Пуна бујне страсти;

Мило чедо, коме 

У погледу пише, 

Да ни само не зна

За чиме уздише;

Што би знало чарне

Не склапати очи

Грлећи, љубећи

Три божије ноћи. 

А четврте кад би 

Легло да почива,

Молило би Бога 

Да о мени снива;

Што би осећало 

Да га љубим јако, 

А љубит’ ме знало

Бар уполак тако;

Што би у радости

Са мном сузе лило, —

Хеј, које би моје

Само моје било.

Тако ја мом срцу 

Зборим више пути. 

А оно задршће,

Снужди се — па ћути.

Малена сам

Малена сам... и птица је мала

што се небом у свет завитлала.

Лако ј' птици, птица има крила,

аој, крила, кад би моја била!

Па да пр'нем по српскоме свету,

не по роси ни мирисном цвету,

већ по земљам' што се српске звале,

где год нађем Српкињице мале

да им паднем на те груди беле,

да им кажем: "Благо теби, селе,

благо теби која имаш мајке,

имаш мајке, имаш и бабајке!"

Малена сам... и цвеће је мало

што је својом душом мирисало.

Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде

па излије са срдашца јаде!

Да сам цветак, као што сам мала,

ја бих српском свету мирисала.

Па би дошле Српкињице миле,

мноме би се лепо окитиле,

мет'ле би ме за те груди беле,

а мирис би говорио: "Селе,

благо теби која имаш мајке,

имаш мајке, имаш и бабајке!"

Малена сам. .. и звезда је мала

што се тамо горе засијала.

Лако ј' звезди, има свога сјаја,

а ја имам само уздисаја!

Да сам звезда, као што сам мала,

на српском бих небу засијала,

изишле би Српкињице мале

па би звезду жељно погледале,

а звезда би говорила сјајем,

дичним сјајем, српским уздисајем:

"Благо теби која имаш мајке,

имаш мајке, имаш и бабајке!"

Ал' сироче - худе моје среће! -

Нит' сам звезда, ни птица, ни цвеће.

Српкиња сам с дична Србобрана,

дична града још дичнијих рана!

Кад се- сетим где сам се родила,

кад се сетим, тад ми ничу крила,

кад се сетим", не треба ми више,

тад ми срце као цвет мирише;

кад споменем дичну Србадију,

тад се дижем више звезда свију,

више звезда - до Бога милога,

па га молим, а рад српства свога,

да га чува, весела му мајка, -

Српство ј' мени мајка и бабајка!

Птица у кавезу

На прозору кавез стоји,

у кавезу птица мала,

а тужна је, врло тужна,

тек што није заплакала.

Па је пита хранитељка

кад грумечак њојзи даде:

"Шта је теби, птицо моја?

Изјадај ми своје јаде!

Та сад имаш лепу кућу,

ја ти дајем лепо хране,

сад би могла певат' песме

да се ори на све стране."

Из кавеза птица вели

гледећ' тамо у даљине:

"Имам свега, тешко мени,

и људи ми добра чине.

И сувише имам свега

што немају друге птице,

ал' највећег добра немам -

немам своје слободице!

Дед и унук

Уз'о деда свог унука,

метн'о га на крило,

па уз гусле певао му

што је негда било.

Певао му српску славу

и српске јунаке,

певао му љуте битке,

муке свакојаке.

Деди око заблистало,

па сузу пролива,

и унуку своме рече

да гусле целива.

Дете гусле целивало,

п' онда пита живо:

"Је ли, деда, зашто сам ја

те гусле целив'о?"

"Ти не схваташ, Српче мало,

ми старији знамо:

кад одрастеш, кад размислиш,

каз'ће ти се само!"

Страшљивац

Ко се боји сам у соби,

то је рђав знак,

кога плаши помрчина

или празан мрак;

ко верује у вештице,

леп ми је то ђак!

Тај ми неће никад бити

Србин ни јунак.

Гаша

Гашо, Гашо, тужан Гашо,

шта ће с тобом бити?

Гаша хтеде столар бити,

тежак му је сврдо.

После хтеде ковач бити,

гвожђе му је тврдо.

Он је хтео тикач бити,

кидају се конци,

и лончар је хтео бити,

ал' му смрде лонци.

Затим хтеде кројач бити,

ал' га игла боде.

Што год Гашан поче радит,

све натрашке оде!

Гашо, Гашо, лени Гашо,

шта ће с тобом бити?

Гашо, Гашо, тужан Гашо,

шта ће с тобом бити?

Гаша хтеде пекар бити,

вреле су му пећи,

Гаша хтеде месар бити,

ал' је тешко сећи.

Прохте му се чизмар бити,

ал' удара ћириш,

још и ратар хтеде бити,

ал' му смета кириш.

Тад ћурчија хтеде бити,

опет игла боде, -

што год Гашан поче радит',

све суноврат оде!

Гашо, Гашо, лени Гашо,

шта ће с тобом бити?

Гашо, Гашо, тужан Гашо,

шта ће с тобом бити?

Гаша ј' много започињо,

а ниједно не дочињо.

Е тако су лета прошла,

Гаши старост дошла.

Сад гладује и јауче,

плаче, виче, хуче:

"О младости, лепо доба,

лудо ли ти прође,

куку леле, тужан Гашо,

до чега ли дође!" -

Тешко сваком који не зна

рада ни заната,

гладовање, јадовање

нераду је плата.

Песма о Максиму

Кад је Максим чуво стадо,

премишљо је врло радо

о причама старих бака,

о четама вилењака.

Било подне тихо, немо,

Максим сео па задремо,

наједанпут, нуто чуда,

скочи неки старац с дуда.

На старцу је било џубе

од шалимсе светле чоје;

седа брада до колена

од варамте беле боје.

Им'о ј' крила ко у рака,

а рогове ко у миша, -

око паса црвен појас

од зелена невидиша.

У руци му златан ковчег,

тврдо злато (све се гиба), -

он Максиму поче зборит

тако гласно као риба:

"Ој, Максиме, чедо моје,

ил' унуче, - шта ли си ми,

прени скоком, скочи оком,

па ковчежић овај прими!

У ковчегу лаждипажди

амајлија билбилити, -

ко прочита шта ј' у њему

довека ће срећан бити!"

Максим прима, старац даје

уздишући: иха-хај!

Ко ми и сад још верује,

нека чита песми крај.

Кад отвори Максим ковчег,

од милине сав претрну,

јер ту нађе хартијицу,

тако белу, чисто црну.

Хартија је била мала,

једва већа од три хвата,

на хартији беху слова

од мокрога сувог злата.

Е, сад само нек прочита,

па је срећан, - али јао!

Још једанпут, двапут јао!

- Максим није читат знао!

Ја бих сада мог'о свршит'

ову песму шалозбиљну,

јер је песма стигла мету,

ону мету куда циљну.

Ал' још видим оног старца

где се цери иза луга, -

ко год данас читат не зна,

том се сваки ђаво руга.

Слон

Подигло се шест другова

у Индију, у далеку,

жеља им је видет слона, -

не вид'ли га у свом веку.

Рекао им један старац:

"Признајем вам прохтев лепи,

ал' ви, људи, видет слона

не можете, јер сте слепи."

Јер одиста, слепи беху

сва шестор'ца - ваља знати,

ал' одговор њихов беше:

"Ми ћемо га опипати."

Е, па добро кад је тако.

И одоше шест другова

и стигоше у Индију

до слонова.

Примаче се један братац

једном слону, и то с бока.

Опипа га, онда рече:

"Вала, ствар је то широка.

Не треба ми очњи вид:

слон изгледа као зид!"

Други братац, тај је опет

спреда стао,

па је слону зуб дугачки

опипао.

И он рече: "Е, сад ми је

ствар позната,

слон изгледа као дирек

мојих врата!"

И трећи је спреда дош'о

своме циљу,

он је слону опипао

само риљу.

Чим опипа, одмах рече:

"Знам сад и ја,

слон изгледа као нека

грдна змија!"

А четврти, он је опет

друкче стао.

Па је слону само ногу

опипао.

И он рече: "Хвала Богу,

знам већ сада.

Слон изгледа, слон изгледа

као клада!"

Дође пети па ти руку

горе диже,

опип'о је слону уво, -

ништа више.

Па сад му је суд изрећи

било лако:

"Слон изгледа ко лепеза,

исто тако!"

А шести се примакао

одострага,

њему опет реп тог звера

паде шака.

Чудећи се пип'о га је

понајдуже,

онда рече: "Слон изгледа

као уже!"

После су се препирали

дуго здраво,

који од њих шест слепаца

има право.

Та сваки је им'о право

нешто малко,

ал' целину није позн'о

баш ниједан,

баш никако.

У новом капуту

Добио је капут нов

па шета по среди,

кад опази сиротињу -

ни да је погледи.

Ко сам, ја сам - мисли он

шта ја за ког марим!

Нек завиде који дршћу

у траљама старим!

Два сиротна детета

стајала крај пута,

два сиротна детета,

без топлих капута.

Кад је холи капутлија

дош'о до њих близу,

они су га гледали, -

завидели нису.

Мој охолко, твом капуту

цена здраво бледи, -

чисто срце, без зависти,

много више вреди.

Сади дрво

Где год нађеш згодна места,

ту дрво посади!

А дрво је благодарно

па ће да награди, -

наградиће изобиљем

хлада, плода свог,

наградиће било тебе

било брата твог.

Прекомерност

Једна кап би млека

муви доста била,

у њојзи се никад

не би удавила.

Ал' лакоме муве

најрадије суну

у море од млека,

у музлицу пуну.

Ти што немаш мере

у свом младом веку,

гледни муву што се

удави у млеку.

Да и млеко шкоди,

ко би рећи мого?! -

Ал' отров је, веруј,

све што год је много.

Пливач и жаба

Гледала је једна жаба

из прикрајка, из близине,

како неко хитро момче

вешто скаче с трамбулине.

Па му рече: "То је лепо

што си тако вешт и чио.

Лепо, красно! Ал' то, мајде,

од мене си научио!"

Момак на то: "Истина је,

ти си мајстор посла тога;

и што ј' добро, није стидно

научити - ма од кога!"

Нећеш, лијо, што си хтела!

Две су патке живовале

на обали неког рита,

где је никла разна трска,

красан рогоз, вита сита.

Ту је њима добро било,

имале су, барем, мира;

нико није долазио

да им смета, да их дира.

Поветарац ћаркао је

својим меким дахом тихим,

жабе су им крекетале,

а комарци певали им.

Летеле су куд им воља,

увек скупа, нераздвојно, -

једном речи: живеле су

скромно, али задовољно.

Не беше им дуго време,

торокат' су много знале, -

па се тако једног дана

око нечег споречкале.

Једна патка другој рече:

"Беж' од мене, ти си луда!"

Ту увреду друга патка

није могла да прогута,

па размахну оба крила,

а кљун спреман да убоде.

То спазила тета-лија,

па јој викну: "Тако, роде!

Удри само, ти си јача,

немој чекат' псовке нове,

не дај никад лошем на се,

не дај да те лудом зове!"

Дотрчала лија ближе

да се битком њином слади,

а у себи хуља мисли:

"Биће ћара мојој глади!"

Ал' патке су мудре биле,

згледнуше се помирљиво,

па говоре душманину:

"Правила си рачун криво.

Не треба нам твог савета,

разумемо жеље твоје;

ако смо се споречкале,

ми смо зато ипак своје.

Што је било, сад је прошло,

ми праштамо једна другој;

а ти тражи луђе створе

па се њиним месом угој!"

И поскочи једна патка

па у воду бућну чила,

а друга је истог трена

у висину одлетила.

Оста лија јадна, гладна,

забринута, невесела.

А наслов је ове песме:

Нећеш лијо, што си хтела!

Пази шта чиниш

Нежном руком дотичи се цвета

ком се боја под росом прелива,

за час тили од наглости твоје

спашће с њега прашнаста кадива;

сатро си му красоту с недара,

а што оста, то је жалост прека...

Ох, ласно је починити квара,

ал' је тешко после наћи лека.

Дивна крила видиш у лептира

који лети по зеленом лугу,

гледајући очи ти се сладе

ко да видиш у близини дугу.

Зграбиш ли га, нестаће му шара,

прекин'о си млађана му века...

Ох, ласно је починити квара,

ал' је тешко после наћи лека.

Славуј поје у брсноме жбуну,

ти га слушаш, у песми уживаш,

штуј му срећу и слободу драгу,

занемеће ако га повијаш.

Савест ће те љуто да покара,

навук'о си клетву на себека...

Ох, ласно је починити квара,

ал' је тешко после наћи лека.

Истина

Истина је јунак,

држи се ко стена,

и кад на њу зине хала,

и кад мислиш да је пала,

- победа је њена!

Лаж

Да је плитко дно у лажи,

то већ свако зна.

Ја бих о њој друго реко:

да и нема дна.

Јер коме се год у њојзи

купат' допадне,

данас, сутра, прекосутра

у њој пропадне.

Четири мачке

Четир' лепе мале мачке

имао сам прошле зиме;

посматрајућ' њине ћуди

дадох свакој згодно име.

Једну назвах Мазулина,

другу назвах Теша преда,

трећој рекох Мишисава,

а четвртој Брзоједа.

Нађикаше моје мачке мале,

и сад збиља постаде од шале.

Мазулина, та се само мази,

са столице никад не силази.

Тета преда постала је преља,

само преде, нема других жеља.

Мишисава, - велика јој хвала,

мишевима већ је додијала.

Брзоједа, то је хала права,

ждерала би и онда кад спава.

Лупеж и пас

Лупеж:

Ћути, зељо, ћути,

на ме се не љути!

доно сам ти красну

кобасицу масну.

Пас:

Не бих, хуљо, ја заћуто

да ми десет дадеш,

јер ја видим шта ти хоћеш,

ти хоћеш да крадеш.

Верно псето лаје, лаје

и лајати не престаје.

Не треба му кобасица,

од лупежа дара,

дужност му је чуват кућу

и свог господара.

Ћуран и врабац

По дворишту ћуран шеће,

ваздан пућка и блебеће,

главом вије, шири реп,

мисли: Боже, ал' сам леп!

Све се шири, све се мери,

кинђури се, кочопери,

али једно

зло га једи,

што га нико,

ал' баш нико,

и не гледи;

пси пролазе,

ал' не хају,

неће да га

ни залају!

Само један врабац клети

са тарабе доле слети

поред ћурка надувена

да му натре под нос рена!

Поче пред њим скакутати

па му поче цвркутати:

"Залуд, стриче, дуваш, деваш,

не издува чега немаш!

Лепши соко него врана,

лепши паун од ћурана!"

Разљути се ћуран луди

па још више шири груди,

поче крестом климатати,

крил'ма бити, зипарати!

А врабац се само смије

па му вели ко и прије:

"Лепши соко него врана,

лепши паун од ћурана!"

А наш ћуран шта да ради?

Све се већма горопади,

п' онда оде да не гледи

тога врапца што га једи.

Опет пућка и блебеће,

дигне главу па се шеће:

све се шири, све се мери,

кинђури се, кочопери, -

ал' бадава,

јер га свако исмејава.

А што рек'о врабац чили,

већ су и пси научили

па сад лају са свих страна:

"Лепши паун од ћурана!"

Мачак иде мишу у сватове

Женио се млади миш

у селу Шалали,

водили су девојку, -

мачка нису звали.

Мачак реко: "Чекајте

и госта незвана!"

У с'онице упрего

четири зекана.

Па појури сватовски

по том путу белом,

у паради највећој,

с породицом целом.

Али неко поручи

мишу брзојавом:

"Сакријте се, сватови,

не шал'те се главом!"

Мачак стиже прекасно, -

јер за часак тили

весели су сватови

сви у рупи били.

"Многа љета" - чуло се

све до зоре саме,

из местанца сигурног,

из рупице тамне.

Коњ и врабац

Врабац

Ој, дорате, дико међ' коњима,

ти благујеш пред пуним јаслима:

на тој хрпи не би ни познао

два-три зрна кад би мени дао.

Коњ

Гле ти мога самозвана госта!

Лаже да му два-три зрна доста,

чини ми се да је гладан јако, -

једи, врапче, колико ти драго!

И они су јели, јели натенане,

за обоје беше довољано хране.

Коњ је био добар, срећан врабац мали,

у топлој су штали тако зимовали.

Затим дође лето, пуно клетих мува;

муве ти на коња, коњ од мува дува, -

ал' сад му је врабац десна рука био,

јер је по сто мува зачас уловио.

Лакоумна штука

Штука реком плови, ништа јој не смета,

ал' у реци била мрежа разапета;

ту је мрежу сплела рибарева рука,

у ту мрежу сада заплете се штука.

"Пропала сам!" - рече кад у мрежу паде,

па у муци вељој врпољит' се стаде;

срећа је послужи па излазак нађе,

- из мреже изађе.

"Ко би се том надо, - мишљаше у себи -

да ту има мреже никад рекла не би'!

Запамтићу како с' одсад чуват' треба,

- ал' гле тамо горе, гле залогај хлеба!"

Отисну се горе где је мамак пливо,

с отвореним уст'ма залете се живо.

Из мреже се спасла, ал' удица пуста

- закачи јој уста!

Сунце и ветар

Хвалио се ветар свуда,

уздизо се преко свега,

и сунцу је пркосио

да је јачи и од њега.

"Ниси јачи, - сунце рече. -

Хвалиша си, ветре, само."

"Ја ти рекох да сам јачи!"

"Е, па хајд' да покушамо!

Ви'ш путника оног доле

где корача поред Саве,

да видимо ко ће прије

шубару му скинут с главе!"

Поче ветар дуват, - али

што он већма дува, брије,

путник већма капу чува

и на уши навлачи је.

Затим поче сунце сјати

кад је ветар већ умино, -

сунце сјало љупко, мило,

а путник је капу скино.

Код мачке на части

У прастаро време

- тако шала гуди

мишеви су били

безазлени, луди.

Мачка их позове

на слатка семења,

а они јој дођу

пуни поверења.

Трпеза је пуна,

све избрано јело,

а мачка је села

баш у горње чело.

Па очима светлим

мери своје госте,

мисли ког ће прво

а кога ће после!

Зимска песма

Зима, зима, - е, па шта је?

Ако ј' зима, није лав!

Зима, зима, - па нека је,

не боји се ко је здрав!

Хајд' напоље момак ко је,

тамо веје крупан снег,

видиш онде навејо је

читав бедем, читав брег.

А шта може зима мени,

шта ми може, шта ми сме?!

Нек ми носић поцрвени,

ето то је, то је све.

Сека Зорка, немој стати,

твој нек буде први ред;

сад ћемо се загрејати, -

чучни само на тај лед!

Гле сад живе железнице, -

то је трка, то је лет.

Збогом, птице крилатице,

наш је сада цео свет!

Вече

Сунце ј' прешло своје путе

преко неба, њиве плаве,

сад ће птице да ућуте,

а звездице да се јаве.

Још је светла она страна,

јоште запад румен краси,

као спомен великана

кој' се смрћу не угаси.

Пастир своју фрулу лаћа,

песма крила разавила,

раденик се с посла враћа,

њега грле деца мила.

Тишина се блага лије

по сеоцу нашем широм,

вече иде да покрије

све уморне благим миром.

Страшило

Мили боже, шта то бити може,

или грми ил' се земља тресе,

па се руше зечији конаци,

па ти беже зечији јунаци,

старо тамо, а младо овамо.

Нити грми нит' се земља тресе,

већ ено га чуда некаквога:

освануло јутром на уранку

посред лепа поља купусова,

- ко с' осврне, до срца претрне.

Беж'те зеци (то вам је у крви),

страшно чудо, и име му страшно,

страшилом га називају људи.

Две му ноге у тле укопане,

две му руке до две суве гране,

кошуља му рита узорита,

са ђубрета овамо донета,

глава руса главица купуса,

а на њојзи брука од клобука.

Ветар дува па страшило њија,

а страшљивци мисле да их вија.