Родољубива поезија Змајева представља одговор на стварне проблеме и
савремена питања, на актуелне идеје, слободе, правде, просвете, књиге,
Српства. Она је одмерена и рационална, трезвена али снажна; нема у њој
национализма али има велике љубави према земљи, народу, Српству.
Родољубље је присутно у Ђулићима и Ђулићима увеоцима, у мисаоним песмама
и песмама за децу. У најбоље родољубиве песме убрајају се: "Вила", "Три
хајдука", "Дед и унук", "Дижимо школе", "Ја бих био", "Светли гробови".
За схватање суштине Змајевог родољубља карактеристичне су "Вила" и "Ја
бих био". Вила види српску неслободу као невеселу, мрачну ноћ у којој
"једна лепота девојка" јадикује што је остала сама јер "што би мушко, то
ми изгинуло, што би женско, то ми пресвиснуло". Бог је једини чуо ово
јадиковање и
"Тако траје неколико дана,
Од туге је косу распустила,
Од жалости лицем побледела,
Сузе су јој рухо обелеле,
Од тежње јој поникоше крила -
Те се ствари у горици вила."
Ово је објашњење настанка виле, али то није тема песме. Слика настанка
виле јесте објашњење како се јавила снага која је покренула Србе на
борбу против петовековног ропства:
"Ево скоро пет стотин' година
Откако се сузи и крвави,
Гора нам је рађала јунаке,
Невоља им груди челичила,
А вила им ђорде наоштрила,
Па се славно бише и бранише."
Она је певала "српски и јуначки", слепцу удесила гусле које веселе душу,
мртвима славу подижу, живе храбре. Поента је у последњем стиху: "Благо
оном ко се чему нада".
Песма "Ја бих био" настала је под утицајем устанка 1875. године.
Песников идеал је да буде песник мира јер то прија његовој души, мрска
му је војна труба, грози се туђих суза. Стих "Ја бих био песник мира"
понавља се пет пута и сваки пут се објашњавају разлози зашто и како - то
је срећа, братство, човештво - срећа не само појединца него свих.
Извор: Знање
