Ђулићи увеоци - XXI

Пробудио с’ оркан љути, 

Ишчупао врту цвете; 

Отуд даље — кô да риче: 

Тешко теби, јадни свете! 

Подигô се у висину, 

Па облаке раздерао; 

Стогодишњем храсту рече: 

„Ето видиш, сад си пао!“ 

Тражи море, па га нађе. 

Тресну, смрви беле броде; 

Па уздахну урнебесно, — 

Насмеја се — даље оде. 

Гром га прати, а он лети! 

Куда лети, куд ли бега? 

Оде цркви, па ту сруши 

Крст са храма божијега. 

Што то чиниш? — питали ли га, 

Кад је клонô, па се стишô... 

„Ко би чуо моју тајну, 

Тај би с места сума сишô!“ 

Ђулићи увеоци - XX

Шта је туга која дође 

Наједаред махом целим! 

Опије те, занесе те, 

Обори те падом смелим! 

Залети се, да те сломи, 

Захука се, да те скрши, 

Загрли те, па те стоми, 

Пољуби те — па те сврши! 

Тако туга срце вида, 

У вечити мир га смешта, 

Така туга није туга, 

Није силна, није вешта. 

То је туга, што те дигне, 

Пак те у свом крилу њија, 

Сваки дан ти срце рани, 

А рану ти још превија! 

Што те љуби, што те пази, 

Око тебе брижно лети, 

Отрује те, Боже свети, 

Ал’ ти не да још умрети! 

А кад заспиш, она шапће: 

„Спавај, спавај, жртво моја, 

Одмори се на мом крилу, 

Чува тебе туга твоја!“ 

А кад сване зора бела, 

Кликће као соко сиви, 

Она ти се прва јави: 

„Добро јутро, још смо живи! 

Од јесени до јесени, 

Од пролећа до пролећа, 

Од дан’ на дан бива јача, 

Од час’ до час’ бива већа. 

Што те крепи, ако клонеш, 

Што те дигне, ако паднеш, 

Што ти не да да потонеш, 

Што те чека да одахнеш. 

Кад ти срце ледом следи, 

Задахне те, да се згреваш, 

Кад ти сузе све исцеди, 

Нагони те да јој певаш. 

Учини се кâ да спава, 

Кô да није више туга, 

Па ти кане заборава, 

А после се томе руга. 

Кад помислиш: сишô с ума, 

Разбере те у то доба, 

Па се смеши па те теши: 

„’Вако ћемо све до гроба!“ 

Ђулићи увеоци - XIX

Ево њена марамица, 

Ево књига драга, 

Ево њена подножница, 

Гле ноге јој трага! 

Све остало као нека 

Увреда голема, 

Пак ми виче: Ту смо, ту смо — 

Ал’ ње нема, нема. 

„Ви лажете, нема ни вас, 

Нема света, сјаја!“ 

Тако виче из мог мозга 

Лудило очаја. 

Ђулићи увеоци - XVIII

Преврћући прашне књиге, 

Прашне књиге и хартије, 

Нађох песму забачену, 

Што је нико читô није. 

Та је песма излив срца, 

Излив душе срећних дана, 

У њојзи је моја cpeћa, 

Љубав моја опевана. 

У њојзи је одзив раја 

На усклике жића млада, 

Са највишег негда виса, 

Са врхунца мојих нада. 

Али ко би данас смео 

Сећати ме срећних дана 

— Не смем ни ја да те читам, 

Песмо моја нечитана. 

Поред мене свећа дршће, 

Кâ да б’ песму читат’ хтела, 

Ја је дадох њеном пламу — 

Хартија је изгорела. 

Хартија је изгорела, 

Ал’ осташе слова бела, 

Песма моја нечитана 

Још се види са пепела. 

И ја читам своју песму, 

Одисаје срца врела, 

Читам цветак своје среће, 

Све то читам са пепела. 

Ох, зар тако, љубав света 

И по смрти јоште траје! 

Ох, зар тако пепô чува 

Моје свете осећаје! 

Зар је пепô тако веран, 

Па не пушта миље своје! 

— Аој песмо, туго моја! 

Ој, пепеле, добро моје! 

Ђулићи увеоци - XVII

Што ме људи гледе тако 

Што ме тако прате свуде? 

Та пред њима нисам плакô, — 

Па што ми се тако чуде? 

Ја им нисам приповедô, 

Моје боле, моје јаде, — 

А лице је моје бледо, 

Бледо било од вајкаде. 

Ја пред њима нисам клекô, 

Нисам прса своја био; 

Ја им нисам ништа рекô, 

Ја сам хладна стена био. 

Ха — осмејак тај ме сећа, 

Шта је чудно овим људма — 

То је ова кита цвећа, 

Што ј’ на мојим виде грудма. 

Ох, опрос’те страни људи, 

Опрости ми, ледно доба, 

Ево скидам с мојих груди 

Росно цвеће с — њена гроба. 

Ја се нећу китит’ цвећем, 

Већ га кидам на оделке, 

У књигу га, ево, мећем, 

Те ђулиће — те увелке. 

Ђулићи увеоци - XVI

Листај, горо, листала 

Тужнима рад лека! 

Блистај, зоро, блистала 

Овако довека! 

Шапћи, луже тихани, 

Мири, липо, мири, 

А лахоре лагани, 

Ти јој мирис шири! 

Прижељкујте у гори 

Славујићи нујни, 

Жубори-де, жубори 

Поточићу бујни! 

Остај тако марљива 

И за дочек спремна, 

Остај тако дарљива, 

Самоћо мелемна. 

Лечи, теши довека 

Све болане груди, 

Које беже од света, 

Од веселих људи...

Ђулићи увеоци - XV

У гроб, у гроб спуштају је. 

Живот мој, и моје све. 

Страшан је тај црни амбиз, — 

Само у гроб у гроб не! 

Па зар ја да први бацим 

Шаку земље на њен лес! 

Рука ми се натраг трза, — 

Тај обичај кује бес. 

Ох, што нисмо сада онде, 

Где је „дивљи“ обичај; 

Место гроба кроз ломачу 

Јурне пламен, сине сјај, 

Ја бих смело потпалио 

Тај жртвеник, одар њен, 

Да трулежу, да гњилежу 

Отмен плен. 

Ђулићи увеоци - XIV

Ти си већем бледа била, 

Ал’ весело са мном шета; 

Ти си већем била болна — 

...Ја се сећам једног цвета. 

Ја се сећам једног цвета, 

Који сам ти онда дао, 

— Баш бејасмо код Дунава — 

Ти задрхта, — цветак пао. 

Наводи се још окренô, 

Кô да вели: С богом, роде! 

П’онда оде, п’онда оде 

Путем вала, струјом воде, 

Изгуби се тако брзо, 

Однесе га вода мутна; 

Из твог ока суза кану, 

Као нека тужна слутња. 

Брзо оде цвет за цветом, 

— Она прва суза твоја 

Створила је море суза, 

У ком тоне душа моја. 

Ђулићи увеоци - XIII

Као свећа воштаница, 

Коју је држала 

Рука малаксала, 

И гледале очи, 

Заносном немоћи, 

На самртном часу, 

На своме угасу — 

Очи магла прели, 

Борба груди смори, 

Патник се исцели 

— А свећа још гори... 

Гори у тишини, 

У пустоши тој, — 

Такав ми се чини 

Сада живот мој. 

Ђулићи увеоци - XII

Времену је, тако с’ чини, 

Вековечно вечит трај, 

Овом свету, тој празнини, 

Нигде почет, нигде крај. 

Вечност само?! — Е, па шта је! 

Е, па шта је простор тај!? 

Испунити кадар га је 

Један цигли уздисај. 

Ђулићи увеоци - XI

Бежећ’ некуд — дођох, стигох 

У тишину горе свете, 

Па дозивах беле виле, 

Што их снивах као дете. 

Заћуташе горске птице, 

Само дрва лишћем тресу, 

А тај шапат кâ да вели: 

„Не тражи их, — умрле су!“ 

Ђулићи увеоци - X

Зар ја љубит’ више не смем? 

Зар се мени само крати 

Своју драгу драгом звати, 

Уздахнути, осећати!? 

Ко ми може љубав убит’, 

Ма да ј’ срце раскидано! 

— Ја те љубим, чедо моје, 

Чедо моје, закопано! 

Ја не умем жеље крити, 

Та жеље нам живот чине; 

Ја још живим, а ко живи, 

Тај за рајем својим гине. 

И ја гинем срцем живим, 

И ја гинем непрестано — 

Ја за тобом гинем злато, 

Злато моје — закопано! 

Сваком сјаје једна звезда 

Кроз тамнину горких јада, 

Сваког теши ова звезда — 

А зар за ме нема нада!? 

Зар ти ниси увек била 

Мелем цвеће мојих рана, 

Зар ми ниси и сад нада, 

Надо моја — закопана! 

Кад су били часи златни, 

Кад времена беху срећна, 

Ја сам имô много вере, 

— Ал’ зар вера није вечна 

Зар је вера што у јаду 

Изневери сиротана!? 

— Зар те не смем својом звати, 

Веро моја — закопана? 

Ти си мртва, мој животе, 

Отишла си с овог света, 

Тој даљини нема мере — 

Па зар и то да нам смета! 

Нека пада над и вера, 

То ми љубав, не савлада — 

Ја те љубим, празна сенко, 

И без вере и без нада! 

Ђулићи увеоци - IX

Кад сам био на твом гробу 

Замириса мир босиљка, 

А мени се причу гласак: 

„Шта ми ради моја Смиљка?“ 

Твоја Смиљка, сиротанка, 

Још не може ногом стати, 

А отац је зборит’ учи — 

Прва реч јој биће: Мати! 

Кад узмогне ногом стати, 

Кад научи матер звати, 

Довешћу је гробу твоме, 

Ту нек каже: Мати, мати! 

Ох, како ће на те гласе 

Црна гуја јада мога 

Упити се, стегнути се 

Око срца рањенога! 

Па ће можда смртним стегом 

Раздробити сву теготу, — 

Ви’ш, како су лепи нади, 

Што ме држе у животу! 

Ђулићи увеоци - VIII

Мртво небо, мртва земља, 

Не мичу се магле сиве; 

Мртви дани, мртве ноћи, 

— Само боли јоште живе. 

Тоне, пада мртва нада 

У наруче мртвом Богу, 

Изумрло што је могло, 

Само боли још не могу.

Навикла се суза оку, 

Издахнути ту је рада; 

Ал’ се с мртва ока враћа, 

Па на мртво срце пада. 

Мртво срце суза буди, 

Падајући на њ са виса, 

Из њег’ ничу ове песме, 

Мртво цвеће без мириса.

Ђулићи увеоци - VII

Сунце с’ роди, па завири 

У поноре мојих груди; 

Ужасне се, па ме мане, 

Пође даље путем својим. 

Ја останем с јадом мојим 

У ужасно вел’ком свету 

Сам; 

Сунце с’ диже, спушта, зађе, — 

То се зове дан. 

Све се тиша, све се мири, 

— Свет је канда сад још шири — 

А бескрајност у црнини 

Жели негде да одане, 

Па на моју душу пане, 

Ту пребледе, као да је 

Црна рани моћ, — 

Гледи на ме, оставља ме, — 

То се зове ноћ. 

Ђулићи увеоци - VI

Мишљасмо да ће дуго да траје. 

— Уђи-де мајко, — издахнула je! 

И крај је болу, и крај је муци; 

Издахнула је на левој ми руци. 

Светиња грозна тог смртног часа 

Паде нам на душу, паде нам на груди, 

И нико нема ни речи, ни гласа, 

Нико с’ не усуди 

Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве, 

Заталасат’ ваздух око мртве главе. 

Стајасмо неми код мртваца близу, — 

Болови наши онесвеснули су; 

Обамрло срце, претрнули ваји, 

Следиле се сузе, смрзли уздисаји. 

Питање једно дрхта нам на усти, 

А ни то не сме нико да изусти, 

Ове две-три речи, пуне вечна јада: 

„Шта ћемо сада?..“ 

Ђулићи увеоци - V

Нит хоће воде, нит хоће лека. 

— Ипак бих рекô, да нешто чека. 

Понуде носе мајка и сеја, 

— Она с’ насмеја. 

Били да видиш пролетно цвеће? 

— Па ни то неће. 

Да шта ми хоћеш, патнице моја? 

— Xoћy да буде Божија воља...“ 

Ђулићи увеоци - IV

Пођем, клецнем, идем, застајавам, 

Шеталицу сату задржавам; 

Јурим, бежим, кâ очајник клети: 

Зборим речи, речи без памети: 

„Не сме нам умрети!“ 

Вичем Богу: Она је још млада! 

Вичем правди: Она се још нада! 

Анђелима: Ви јој срца знате! 

Вичем земљи: Она није за те! 

Ниоткуда нема ми одјека, — 

Вичем себи: Зар јој немаш лека!... 

Идем, станем, кâ очајник клети, 

Опет зборим речи без памети: 

„Не сме нам умрети!“ 

Идем, станем, па ми клоне глава 

Над колевком, где нам чедо спава. 

Чедо с’ буди, па ме гледа немо; 

Гледамо се, па се заплачемо; 

Па и њему, кâ очајник клети, 

Зборим речи, речи без памети: 

„Не сме нам умрети!“ 

Ђулићи увеоци - III

Јуче чарах пролеће и цвеће, 

Да се по њем’ шеће; 

Будих горе, да зелен прихвате, 

И славује да се песме лате; 

Причах извор из вилиних двора, 

Од ког болник оздравити мора; 

Надолевах црних мисли таму; 

Клечах надом у божијем храму; 

Звах природу, која јоште дрема, 

А данаске, — свега тога нема. 

Гледам тамо, — па опет овамо, 

Нигде ништа, — једно сунце само, 

Једно сунце, и то ће да зађе, 

— Да ми никад више не изађе... 

Ђулићи увеоци - II

Болна лежи, а нас вара нада: 

Оздравиће, оздравиће млада! 

Наша нада, — сен празнога сена — 

Поседасмо поред одра њена. 

Ми и сену верујемо слепо. 

— Она моли: 

„Причај ми што лепо!“ 

Гладећ’ косу са чела јој врела, 

Смишљам шта би радо чути хтела. 

Што ј’ најлепше радо бих јој низô: 

Видиш, душо, пролеће је близо. — 

А њој свану: 

„Пролеће је близо.“ 

Небо ће се заблистати блистом, 

Гора ће се заоденут’ листом, 

Сунце синут’ како није давно, — 

Одазва се: 

„Ох, сунашце славно!“ 

Оживиће у лугу славуји, 

Сва ће гора песмом да забруји. 

Она шапну: 

„Ох, мили славуји!“ 

Дић’ ћемо се фрушкогорском рају, 

Ићићемо све у загрљају, 

Пландовати по оном буквику. 

Она рече: 

„Ти ћеш носит’ Смиљку!“ 

Гледаћемо лишће и дрвеће, 

Братићемо јагоде и цвеће, 

Дивећи се планинскоме миру, 

Стићићемо белом манастиру; 

Па у храму, где су рајски зраци, 

Молићемо с’ Богу — 

„И Божијој мајци.“ 

Знаш у хладу, испод оне гране, 

Бистри извор, где смо били лане, 

Кажу да је из велиних двора, 

Од њег’ болник оздравити мора. 

„Оздравити мора...“ 

Откуд видиш на све четир’ стране 

Даљна места, њиве и пољане; 

Лево Дунав, Банат, Бачка мила, 

Авала се десно заплавила, 

А подаље ти брежуљци сиви, 

То је Босна — и ту Србин живи. 

„Је ли, — Србин живи...“ 

То је рекла, па је задрхтала; 

Очи свела, па мирно заспала. 

— Гледамо је, шта ли, Боже, сања, 

Уморена од ТОГ путовања. 

Ми стојимо, — мира јој чувари — 

Гледећ’ лице како јој се жари, — 

А том жару допирују хлада 

Уздисаји нашег празног нада. 

Ђулићи увеоци - I

Све што даље време хити, 

Све се већма прошлост грли, 

Све се већма моји мртви 

Мени чине неумрли. 

Све их већа светлост хвата, 

И рајске их зраке љубе; 

Нестаје им сенке с лица 

С облика се црте губе. 

Све што дубље у њих гледим, 

Примајућ’ им светлост у се, 

Све то већма, све то јаче, 

Душе њине сливају се. 

Махом дође мом погледу, 

Па не могу разазнати 

Које ли је моја љуба, 

Које ли је моја мати! 

Тражим слику оца свога, — 

Јест, она је, — ал’ је нова — 

Проплетена ј’ сликом мојих 

Пријатеља и другова. 

Тражим лица своје деце, 

Што су рано у гроб пала, — 

Спојила се, —- а кроза њих 

Смеши с’ сестра моја мала. 

Кликнем: Оче, мајко, љубо, 

Друзи, децо, сејо моја! 

И сузе се моје суше 

На светлости тога споја. 

Кроз смрт само ваља проћи, 

Па ћу с’ и ја с њима слити, 

Ако л’ тамо нема ништа?! 

— И тад ћемо једно бити. 

Ево венца тужна цвећа, 

Кој’ сам теби почô вити, 

А венац се шире сплео 

Све вас може загрлити! 

Не могу га у вис бацит’ — 

Па нек стоји иза свега 

Међ Србима као спомен 

Мог живота и вашега.

Ђулићи - LXXIII

У одаји свећа гори 

Што најбоље зна, 

Дркће, пламти, нешто гледи — 

Ко би знао шта? 

Уздисај се један диже 

Дубок, хитар, смео, 

Па угаси ону свећу — 

— Је л’ баш тако хтео? 

Радује л’ се она свећа, 

Или јој је жао 

Лете л’ и сад уздисаји — 

Ко би каз’ти знао. 

Ђулићи - LXXII

Тија је поноћ света, 

Чује се звезда пој, — 

А мене драга пита: 

„Шта радиш, брате мој!“ 

Љубим ти, душо, недра; — 

Ал’ ја сам увек Срб, 

И сад сам ту нашарô 

Пољупци српски грб. 

Па чуј шта звезде поје, 

Ту радост велику: 

Срб љубећ’ љубу љуби 

По крсту челику. 

Ђулићи - LXXI

Питаћеш ме, моје чедô, 

Кад сам ове песме писô, — 

Просуо их један часак, 

Један тренут, једна мисô. 

Срце ми је лисно дрво, 

А песме га цветом ресе; 

Један поглед, један осмеј 

Увек који цветак стресе. 

Ја и не знам шта је било 

У тренутку том — 

Тек осетим да је нешто 

Лакше срцу мом. 

Ђулићи - LXX

Ход’те, браћо, певидрузи 

Нашег старог сплета, 

Добио сам мила госта, 

С непозната света. 

Да нас вид’те, каконо се 

Српски радујемо, 

Од радости ни ја, ни он 

Зборит’ не умемо. 

Да га вид’те како с’ љуби 

С новим светом белим; 

Да видите моју радост, 

Да је с вама делим. 

Да видите како шири 

Оне руке мале, 

У очима поздрав носи: 

Радуј ми се, ћале! 

Радује се твој бабајко, 

Моје Српче мало, 

Кâ да му је од Косова 

Сунце засијало. 

Ако није засијало, 

Оно синут’ мора, 

Пре слободе мора бити 

Крвавих покора. 

Добро дошло, чедо моје, 

Ако ти се пише, 

Да ти живот своме роду 

За слободу дише. 

А зло дошô, ако мислиш 

Животарит’ гњило; — 

Кукавица има доста, — 

Нигде их не било! 

Ђулићи - LXIX

Шалај, луче, 

Не од јуче, 

Већ луче од лане, 

Бог и вера 

— Срце ј’ мера — 

Ја ти не знам мане! 

Нит’ се срдиш 

Кад те карам, 

Нити кад те љубим; 

Ћеф ми дође — 

Напијем се, 

Па пред тобом дубим. 

Добра воља, 

Добра браћа 

— Ти донесеш вина; 

Само, само, неправо ти 

Кад пробудим сина. 

Бре муку му, 

Нек устане 

Моје чедо јарко, 

Сад му бабо 

Мисли да је 

Краљевићу Марко, 

Па би сину 

Да улије 

Све своје јунаштво; 

А пресуда биће брза: 

На њему је царство. 

Какво царство!? 

Јок! — на боље 

Чувам ја свог сина: 

Нека буде 

’Ваке воље 

Увек, и без вина. 

Нека и он, 

Кô бабо му, 

Само Српство љуби, 

А кад види 

Душманина 

Нека шкрипне зуби. 

Нек погине 

За слободу — 

Лепше смрти нема! 

— Видиш само 

Како слуша, 

Сад неће да дрема. 

Ђулићи - LXVIII

Та желела си сина, 

Ето га имаш сада. 

Ево нам сна на јави, 

Ево нам жива нада. 

Ево нам јарка сунца, — 

Сад нигде нема таме; 

Ево се смеши на те, 

Ево се смеши на ме. 

Ђулићи - LXVII

Овај лептир златокрили, 

Што с’ на пехар крина наже, 

Он је срећан и пресрећан, — 

Ал’ не уме да искаже. 

Видиш, драга, а славујак, 

Њему пева срце, душа; 

Ох да дивне мелодије, — 

А лептир га слуша, слуша. 

Занела га дивна песма, 

Занеле га сласти њене, 

И он мисли: „Певај, птицо, 

Певај, певај и за мене!“ 

Тако и ја своје песме, 

Осећаје срца свога, 

Певам за те, певам за се, — 

А можда и за другога. 

Ђулићи - LXVІ

Са истока поче плавит’, 

А нас двоје на прозору, 

Прохтело се нама тако 

Дочекати рујну зору. 

Ћутала су наша уста, 

Само ј’ мисô к мисли текла, — 

Тек у неке она шапну: 

„Ја би теби нешто рекла.“ 

И тада ми исповеди, 

Што јој стидак досад скривô, 

Исповеди: „Ја осећам 

Испод срца нешто живо.“ 

Тек то рече, а исток се 

Зарумени, — дивна слика — 

Да л’ од жара моје среће, 

Ил’ од стида с вена лика? 

Ђулићи - LXV

Не види ме, ја је сматрам, 

Богу с’ моли, — 

Не моли се кâ што учи 

Ђак у школи.

Не моли се кâ побожник 

Посред храма, — 

Нестало је, нема тела, 

Даша сама. 

Не чују се гласи, речи, 

Струји мисô, 

Кроз коју је рајски тамјан 

Замирисô. 

Пришô би јој, али не смем 

И не могу, — 

Та и ја се поиздаље 

Молим Богу. 

Ђулићи - LXIV

Божић, Божић, мио данак, 

Ко га не би милим звао, 

Ко ли не би весô био, 

Ко се не би радовао! 

„Ево колач,“ старешина рече, 

„Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?“ 

А весело друштво не мисли се дуго: 

„Нек њих двоје секу, нико неће друго!“ 

Кад полише колач вином, 

Па сркнуше, кâ шта треба, 

Застадоше, збунише се, 

Душа им се усколеба. 

Јер откако је срећа њима зацветала, 

Никад нису уста још на уста пала, 

А пољубац први рад се увек скрити, 

Је ли, моје лане, па знадеш га и ти! 

Знаш га и ти, лане моје, 

Знаш, — јер ко га не би знао, 

Ко се не би њега сећô, 

Ко га не би спомињао! 

А ја ову песму измислио нисам, 

Ту си била и ти, а био сам и сам, — 

Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, 

Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.