Ђулићи увеоци - LI

Од чега си, Боже, срце знао створит’? 

— Најпре куша cpeћa, да л’ ће га уморит’; 

Плахом силом јурне, да га огњем спржи, 

— Срце се одржи. 

За њом дођу боли, лед и мраз га сколи, 

— Срце им одоли. 

Хај, читаво гробље на срце се слеже, 

— Срце не подлеже; 

Хај, читаво гробље у њега је стало 

— И још нешто мало: 

Јоште једна плоча, — јоште једна стена, 

У њој урезаних некол’ко имена, — 

С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, 

— А сад су ти мртви, — макар да су живи. 

Ђулићи увеоци - L

Молио сам Бога крепко, 

Што га мољах Бог ми даде, 

Те ми с’ чини душа моја 

Да ј’ и она море саде. 

Легли вали, па заспали, 

Као вишим чудом неким; 

Маина им богодана 

Чело глади дланом меким. 

Па сад плави, ноћи света! 

Треперите звезде мило! 

Ево море — душа моја — 

Уједно се с вама слило. 

На зрцалу душе моје 

Огледа се месечина. 

— Ко те пита, ко ли хаје, 

Што је доле у дубина. 

Ко те пита, ко ли хаје, 

Кол’ко ј’ на дну мртвих снова, 

Кол’ко с’ у њој утопило 

Жеља, нада и бродова! 

Ђулићи увеоци - XLIX

Пепо ли ми описујеш 

Оно дивно, силно море, 

Кад маина дланом меким 

Разглади му с чела боре. 

Па још ноћца кад заплави, 

Па затрепте звезде мило, — 

А теби се тако чини, 

Да се море с небом слило. 

Оно море, што кад рикне, 

Задршћу се даљни краји. — 

Та страхота даклем уме 

Да се стиша и затаји! 

Ко га гледа, не би рекô 

Кол’ко с’ у њем мртвих снова, 

Кол’ко с’ у њем изгубило 

Жеља, нада и бродова. 

Ох, причај ми, причај јоште — 

Груд се моја од тог шири, 

Даклем море, силно море, 

Тако уме да се смири!? 

Аој, Боже свемогући, 

Молим силу твоју јаку, 

Дај и мени — мојој души, 

Површину барем таку. 

Ђулићи увеоци - XLVIII

„Разумеш ли шта је свет?“ 

Питô ме негда cpeћe лет. 

„Разумеш ли га сад?“ 

Пита ме горки јад. 

— Тад рећи нисам хтео; 

Сад рећи — не бих смео. 

Ђулићи увеоци - XLVII

Други на гроб плоче мећу 

И ваљају на њих хриде, 

Е да спомен дуже траје, 

Да с’ гробови даље виде. 

Нека ради ко шта хоће, 

Слободно је, свак по своме, 

А ја мртве моје дижем, 

Па у срцу носим своме. 

Гроб је и то, ал’ на њему 

Душа моја цркву зида. 

Гроб је и то, и на њему 

Од бола је пирамида. 

Кад ја умрем, бол ће пасти, 

Ал’ ће с’ бршљан ширит’ јаче, 

— А остаће можда дуже 

Него плоче и крстаче. 

Ђулићи увеоци - XLVI

Док имах срећу пуну, 

Свету је нисам крио; 

У песме сам је слио: 

„Прими је, свете мио!“ 

Сад бих да падне на ме 

Целога света туга; 

У срећи сам онако, 

Сад ’вако тражим друга. 

Ђулићи увеоци - XLV

Кад сам на свет овај пао, 

На свет овај магловити, 

Кажу да сам много плакô, 

— Не сећам се, може бити. 

Кад се магла ведрит’ поче, 

Па ми зорин зрак засвити, 

Кажу да сам много певô, 

— Не сећам се, може бити. 

Ал’ кад стиснем болно чело, 

Кô кроз сан се сећам свега, — 

Да сам увек тајно зебô 

Од проклетства данашњега. 

Ђулићи увеоци - XLIV

Моје небо, јер је мутно; 

Моје сунце, — јер је село; 

Моје цвеће, где год које, — 

Јер је тако невесело. 

Моји врти, моја поља, — 

Јер је тако сузна трава; 

Моје звезде, — јер се крију; 

Моје доба, јер свет спава. 

Моје стазе, — јер су пусте, — 

Кад су моје, идем њима; 

Моја гора, — јер се сада 

Нико о њу не отима. 

Гора стрепи на све стране, 

Кâ да пропаст свету слути; 

Само лишће кашто шане: 

Слободно је уздахнути! 

Ђулићи увеоци - XLIII

Срећа стоји, нешто чека; 

А јад иде, Бог зна окле. 

Срећа им је била кратка, 

Јад ће бити Бог зна докле. 

„Куме, куме, погледај га, — 

Има ли му јоште дана?“ 

Мила кумо, ја га видим, 

Умреће ти данас Јана. 

Ето вам га мога кумства! 

Ето вам га мојих жеља! 

Ето вам га моје песме! 

Ето вам га мог весеља! 

Ђулићи увеоци - XLII

Сваку нашу срећу 

Страшна авет вија; 

Испод сваког цвета 

Скривена је змија. 

Сваком часку миља 

Нека клетва прети; 

Свака радост наша 

Љуто нам се свети. 

Ох, блажени дани, 

Кад се заносимо, 

Змије, клетве и авети 

Јоште не видимо! 

Ђулићи увеоци - XLI

Она мила, а он врстан; — 

Ево иду, купе свате. 

Дођоше ми са лимуном, 

Да ме њиме старосвате. 

Остав’те ме, моји драги, 

Нису више за ме свати! 

Они моле, тако својски, 

— Ја морадох обећати. 

Топчидерска црква мала, 

Ал’ је пуна светла нада: 

Како не би била нада, 

Србин војно, српска млада. 

Хај, како је сунце топло! 

Хај, како је цвеће славно! 

Хај, како је мени драго 

Миловање ваше јавно! 

Како српско коло игра, 

Како српске мисли буди! 

А кум Јосим загрли ме: 

„Стари свате, весô буди!“ 

Песме јече, чаше звече, 

Руменији сви у лицу. 

Де, старојко, реци и ти 

Ма најкраћу здравичицу! 

А старојко жеље ниже 

(Као да небо њега слуша): 

„Весела вам буди cpeћa, 

И кô данас увек душа!“ 

Испи чашу, — па је хити 

И песму је отпевао, — 

Кô да није ноћас удиљ 

С гробовима друговао... 

Ђулићи увеоци - XL

Свако јутро сунце суши 

Бисер-росу са цветова, 

Сунце зађе, ноћца дође, 

А на цвећу роса нова. 

Опет сунце росу брише, 

А роса се нова слива; 

Тако данас, тако сутра, 

Тако дуго, дуго бива... 

И сунце је малаксало, — 

Роса с’ није уморила. 

Онда сунце виде шта је: 

Да то није роса била. 

Ђулићи увеоци - XXXIX

Вратисмо се спред олтара 

Са бурмама измењеним; 

Рузмарин је мирисао 

На грудима њеним. 

Киша пљушти, небо плаче, 

Па весеље мути. — 

Онда нисам ни помишљô, 

На што ли то слути. 

Ђулићи увеоци - XXXVIII

Од детињства, од једва-сећања, 

У времену невина голубља, 

Имао сам, уз које приања’, — 

Тад не знадох колико их љубља’. 

У младости, у прозорју снова, 

У то бујно чиловања доба, 

Имао сам од срца другова, 

И од срца — и до њина гроба. 

У зрелости на оствару жеља 

Кад се стаза бољој срећи прти, 

Имао сам добрих пријатеља, 

— Није свако умро пре самрти. 

Драги часи, — мили загрљаји — 

Речи песме, — уздисаји, нади, 

Љубав, вера — а вера се сјаји — 

Кад’јоница младости их кади. 

Сад на све то спустила се тама; 

Сад на све то спустила се туга; 

Моја суза или тече сама, 

Или једва нађе плачидруга. 

Спомену вам одужит’ се хтети, 

То је тлапња слепилом голема... 

Ал’ ми нико не може отети: 

Љубити вас — и када вас нема. 

Ђулићи увеоци - XXXVII

Месечина као негда, 

Гле, још има живих птица! 

Лахор ветар крили махну, 

Замириса љубичица. 

Спојила се душа ноћи, 

Спојила се с душом дања, 

Па шапнуше: Сузе точи, 

Ал’ се сећај радовања! 

Коме зборе ови гласи? 

Ја помислим сам у себи; 

Душа дања, душа ноћи 

Загрли ме: Теби, теби! 

А ја што им рећи хтедох, 

То славујак певну прије: 

Од радости ништа слађе; 

Од жалости ништ’ светије. 

Ђулићи увеоци - XXXVI

На студени срца мога, 

Кâ два зрака поврх леда, 

Остала ми два соколка, 

Два пупољна братучеда. 

„Не вара ли све на свету — 

Бранко ће ми мелем бити! 

Не вара ли све на свету — 

Цветом ћу се поносити! 

Не вара ли све на свету —“ 

— Али вара кад је моје... 

За недељу кратких дана 

Преминуше обадвоје. 

Ђулићи увеоци - XXXV

Много ли је загонетно 

У природи што се стиче. 

Кад убију гују љуту 

— Још се дуго она миче. 

То трзање само трпе, 

— Не разуму хладне стене. 

Ал’ мени се то трзање 

Чини, да су — песме њене.

Ђулићи увеоци - XXXIV

Смрти, смрти, црна смрти, 

Ти си дошла по њу, — је ли? 

Не пресеци, Бога ради, 

Везу нашу! — А смрт вели: 

„Ја разумем твоју стрепњу, — 

Пресекла сам везу многу; 

Ваша ј’ веза тако јака, 

Пресећи је ја не могу.“ 

„Само ћу јој — то ми с’ може — 

Друго име сада дати, 

Досада се љубав звала, 

— Отсад ће се тугом звати.“ 

Ђулићи увеоци - XXXIII

И опет ме к вама води 

Моја стара, верна мисô, — 

— Што миришеш, песмо моја, 

Још те нисам ни написô. 

Мирно куца срце моје, 

Кô у храму свете збиље. 

— Што миришеш, песмо моја, 

Као тамјан босиље? 

„Не мирише твоја песма, 

— То је мирис рајска цвећа, 

То ј’ близина двеју душа, 

Којих-но се синак сећа. 

Једно душа твојег оца, 

— Сушта благост и доброта,— 

Друго душа мајке твоје, 

Хранитељке твог живота. 

Оне стоје ту па гледе, 

Како вијеш сплет малени 

Из дубине душе своје 

Њиној светој успомени. 

И ако ти с’ кашто чини 

Да се сузе твоје суше, 

Ти се сети откуда је — 

То ј’ топлота њине душе. 

Осетиш ли часак, који 

Радној тежњи поља тражи, 

Ти се сети ко те крепи, 

Ти се сети ко те снажи. 

Ђулићи увеоци - XXXII

Иза горе сунце ниче, 

Па на гробљу дрва злати; 

Роса пала на цветиће, 

Па их учи мирисати. 

Више мене славуј птица 

Тужне своје песме вије, 

Кô да чита с мога лица, 

Па ме пита како ми је? 

Мени ј’, друже, нешто лако 

Како ј’ данак огрануо; 

Сневао сам да сам плакô, 

Па ми ј’ терет одлануо. 

Ђулићи увеоци - XXXI

Од муке се песме вију; 

Rad leka се сузе лију, 

Ал’ ко пита за те ноћи, 

За авети њене црне, 

Кад под клетвом њине моћи 

Очи, срце, све претрне. 

Нигде звезде, свуда тама, 

— Па ни суза, ни песама. 

Ђулићи увеоци - XXX

Што је јава тако кивна, 

Да ти веру сву потреса! 

Откуд санку сила дивна, 

Да отвори сва небеса? 

Засијају зрачне стазе, 

Кâ да с’ у дуж звезде сјате, 

Видиш своје како слазе, 

— Саме душе — ал’ познате. 

Рај са земљом загрли се, 

И хладноћа са топлотом; 

Оне међе растопе се 

Међу смрти и животом. 

Чујеш вечност како бруји, 

На њеном се сунцу згреваш; 

Кроз душу ти вера струји 

— И ти не знаш да то сневаш. 

Ђулићи увеоци - XXIX

Овај прамен косе плаве, 

То је коса моје мајке. 

Овај прамен косе црне, 

То је коса мог бабајке. 

Ово су ми кô два цвета 

Из детинства, из давнина; 

Ова роса на том цвећу, 

То је суза њина сина. 

Ђулићи увеоци - XXVIII

Благо оном, који уме 

Да без речи бол изрази, 

Било складом гласовирним, 

Било вруле меки гласи; 

Ил’ превлаком преко струне 

Уздисајне оне силе, 

Ил’ трепетом харфе свете, 

Ил’ јецањем китре миле. 

Тај је синак вишег духа, 

Коме речи дао није, — 

Само звуке, само складе, 

Само чисте мелодије. 

Музика је чиста суза, 

Коју носе крила рајска 

— А речи су здраво земске, 

Кад је туга надземаљска. 

Ђулићи увеоци - XXVII

Та, дабогме свака рана 

Има своје биље, 

— А мене је очарало 

Моје — ново миље. 

Хај, ала је дивна мома 

Нашла верна друга! 

Ох, ала се ми волимо, 

Ја и моја туга. 

Моја друга, моја туга, 

Суза не пролива, 

Моја туга, моја друга, 

Тихо с’ осмехива. 

Моје лане није смртно, 

Да растанком прети, 

Моја друга, моја туга 

Не може умрети. 

Моје луче не јауче, 

Већ ме љуби живо, 

А ја сам је вером, надом, 

Животом даривô. 

Пољупци су њени дуги, 

Крај им се не знаде, 

Само што су отровани, 

Ал’ баш зато сладе. 

Ми идемо загрљени 

Посред бела света, 

А нико нас и не види, 

Нико нам не смета. 

Нико не зна, што још никад 

Није осећано; 

Како љуби своју тугу 

Срце раздерано; 

Не зна њихне осећаје, 

Њихне уздисаје, 

И шта зборе, шта говоре, 

Шта ли свету таје. 

Ој, песници, стари друзи, 

Што срца имате, 

Насмејте се на ту љубав, 

Коју не схватате! 

Ђулићи увеоци - XXVI

Судбина се зове, — како л’? 

Ова рука тако ледна, 

Рука хладна као змија, 

Рука злобна, — не знаш чија. 

Лева страна наших груди, 

То је њено игралиште; 

Има нокте кâ у тигра, — 

Срцима се нашим игра. 

Кад полете сузе оку, 

Она стисне, па им крати; 

На вечну те муку меће, — 

Да јој платиш тренут среће. 

Ђулићи увеоци - XXV

Сунце с’ рађа, зора блиста, 

Облачићи златом сјаје. 

Да, — природа ј’ увек иста, 

Велика је, дивотна је. 

Развијају с’, преливају с’ 

Исте слике, исте боје; 

Као кључем навијена 

Сва природа чини своје. 

Исто небо тамо горе, — 

Истим миром цвет мирише, — 

Иста земља испод мене, 

— Само један гробак више. 

Исте горе, исти лузи, 

Које гледах тол’ко пути; 

Ал’ то негда све збораше, 

А сад — ћути, страшно ћути... 

Ђулићи увеоци - XXIV

Можда није то баш тако — 

— Можда бејах где на путу, 

Па се жељан врнух дома, 

Своме гнезду, своме куту. 

А преда ме ти изиђе, 

Окићена са бисери, 

Са бисери наше среће, 

Са три сина и две кћери. 

Ја вас спазих, па задрхта’, — 

Хтедох питат’, ал’ се боја: 

„Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава? 

Југ, Тијана, Смиљка моја?“ 

Сви сте здрави, сви весели, 

— А ја чујем рајске трубе: 

На груди ми љуба лети 

А деца ми руке љубе. 

Српска мати, српска деца, — 

Па све чило — па све моје — 

„Стан’те мало, беж’те мало, 

Ово сунце велико је!“ 

А ви мени српском речи, 

Љуба: „Друже!“ Деца: „Бабо!“ 

А ја руком, не знам зашто, 

Морах стиснут’ чело слабо. 

„Немојте ме топом cpeћe, 

Ја се бојим тог куршума!“ 

И ја онда, — и ја онда, — 

И ја онда, — сиђох с ума. 

Па сад видим неке страве. — 

Час бих клео, час бих плакô. 

— Сиђох с ума, — смилујте се — 

Реците ми да је тако! 

Ђулићи увеоци - XXIII

Ноћ је пала страшно мрачна 

После мутна дана; 

Ја у мраку Смиљку држим, 

Она расплакана. 

Покушавам да је тешим, 

Па јој зборим туде: 

„Залуд плачеш, чедо моје 

Мртви се не буде.“ 

Ђулићи увеоци - XXII

Ох, како је сиво, тамно, 

Кô да није данак сванô; 

А небо је тако мутно. 

Као око исплакано. 

А ја гледам кроз ту таму, 

Гледам, гледам на високо, 

Гледам у то сетно небо, 

У то сузно мутно око; 

Гледам у тај сумор јадни, 

У празнину ту голему, 

У тај уздах, грдни, хладни, 

Гледам у ту сету нему. 

Па то ми је сада лепо, 

Па то ми је сада мило... 

Као да ми никад око 

Није сунца ни видило, — 

Кô да никад прамалећа 

Мом животу није било, 

Кô да никад, није сунце 

Срећу моју пољубило.