Ђулићи увеоци - XXXV

Много ли је загонетно 

У природи што се стиче. 

Кад убију гују љуту 

— Још се дуго она миче. 

То трзање само трпе, 

— Не разуму хладне стене. 

Ал’ мени се то трзање 

Чини, да су — песме њене.