Ох, како је сиво, тамно,
Кô да није данак сванô;
А небо је тако мутно.
Као око исплакано.
А ја гледам кроз ту таму,
Гледам, гледам на високо,
Гледам у то сетно небо,
У то сузно мутно око;
Гледам у тај сумор јадни,
У празнину ту голему,
У тај уздах, грдни, хладни,
Гледам у ту сету нему.
Па то ми је сада лепо,
Па то ми је сада мило...
Као да ми никад око
Није сунца ни видило, —
Кô да никад прамалећа
Мом животу није било,
Кô да никад, није сунце
Срећу моју пољубило.
