Моје небо, јер је мутно;
Моје сунце, — јер је село;
Моје цвеће, где год које, —
Јер је тако невесело.
Моји врти, моја поља, —
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде, — јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.
Моје стазе, — јер су пусте, —
Кад су моје, идем њима;
Моја гора, — јер се сада
Нико о њу не отима.
Гора стрепи на све стране,
Кâ да пропаст свету слути;
Само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути!
