Можда није то баш тако —
— Можда бејах где на путу,
Па се жељан врнух дома,
Своме гнезду, своме куту.
А преда ме ти изиђе,
Окићена са бисери,
Са бисери наше среће,
Са три сина и две кћери.
Ја вас спазих, па задрхта’, —
Хтедох питат’, ал’ се боја:
„Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава?
Југ, Тијана, Смиљка моја?“
Сви сте здрави, сви весели,
— А ја чујем рајске трубе:
На груди ми љуба лети
А деца ми руке љубе.
Српска мати, српска деца, —
Па све чило — па све моје —
„Стан’те мало, беж’те мало,
Ово сунце велико је!“
А ви мени српском речи,
Љуба: „Друже!“ Деца: „Бабо!“
А ја руком, не знам зашто,
Морах стиснут’ чело слабо.
„Немојте ме топом cpeћe,
Ја се бојим тог куршума!“
И ја онда, — и ја онда, —
И ја онда, — сиђох с ума.
Па сад видим неке страве. —
Час бих клео, час бих плакô.
— Сиђох с ума, — смилујте се —
Реците ми да је тако!
