Ђулићи увеоци - XXIII

Ноћ је пала страшно мрачна 

После мутна дана; 

Ја у мраку Смиљку држим, 

Она расплакана. 

Покушавам да је тешим, 

Па јој зборим туде: 

„Залуд плачеш, чедо моје 

Мртви се не буде.“