Иза горе сунце ниче,
Па на гробљу дрва злати;
Роса пала на цветиће,
Па их учи мирисати.
Више мене славуј птица
Тужне своје песме вије,
Кô да чита с мога лица,
Па ме пита како ми је?
Мени ј’, друже, нешто лако
Како ј’ данак огрануо;
Сневао сам да сам плакô,
Па ми ј’ терет одлануо.
