Што је јава тако кивна,
Да ти веру сву потреса!
Откуд санку сила дивна,
Да отвори сва небеса?
Засијају зрачне стазе,
Кâ да с’ у дуж звезде сјате,
Видиш своје како слазе,
— Саме душе — ал’ познате.
Рај са земљом загрли се,
И хладноћа са топлотом;
Оне међе растопе се
Међу смрти и животом.
Чујеш вечност како бруји,
На њеном се сунцу згреваш;
Кроз душу ти вера струји
— И ти не знаш да то сневаш.
