Живот — Најплоднији песник романтичарског доба, Јован Јовановић,
доцније назван Змај, родио се 24. новембра 1833. године у Новоме Саду.
Ту је свршио основну школу, гимназију у Халашу и Пожуну, права је учио у
Пешти, у Прагу (око 1856) и у Бечу. Свршивши права, буде 1861.
изабран за варошког подбележника у Новом Саду. 1863. отишао је за
надзорника Текелијанума у Пешти и уписао се да учи медицину. Свршивши
медицину, дође за лекара у Нови Сад, 1870. Као лекар живео је по разним
местима, у Панчеву, Карловцима, Футогу, Каменици, Бечу, Београду,
Загребу. Једно време био је драматург Народног позоришта у Београду. За
све то време уређивао је разне књижевне, сатиричне и дечје листове:
1862. Јавор у Новом Саду; 1864 — 1871. Змај, по коме је и име добио; од
1871. до 1874. у Панчеву Жижу; 1877. до 1878. Илустровану ратну хронику
у Новом Саду; 1878. кренуо је у Новом Саду сатирични лист Стармали,
коме је био душа до 1889; 1880. отпочео је издавати у Новом Саду дечји
лист Невен, који је, неко време и у Београду и у Загребу, излазио преко
двадесет година, и на коме је радио до саме смрти. 1874. свечано је
прослављена у Новом Саду двадесетпетогодишњица, а 1899. у Загребу
педесетогодишњица његовог плодног и заслужног књижевног рада. 1892, у
знак народног признања, Народна скупштина у Београду му је одредила
сталну годишњу помоћ. Последње године живота провео је у Каменици, у
Срему, где је и умро 3. јуна 1904. године.
Његове књиге — Он је врло мало радио у прози: неколико приповедака, од
којих је најпознатија песничка легенда Видосава Бранковић (1860), и
популарни шаљив комадић Шаран (1864). Иначе, сав остали његов књижевни
рад је у поезији. Змај Јован Јовановић заузима једно од највећих места у
српској књижевности и певањем испунио је готово пола века свога живота.
Када је он почео певати 1849, српска поезија преживљавала је једну тешку
кризу. Стара поезија изумирала је у својој оскудности. Сем Бранка
Радичевића који се као метеор јавио и ишчезао, ништа ново није се
јављало. Оскудица је била таква да су људи као Љубомир Ненадовић једину
наду полагали на Ђорђа Малетића. У то доба, 1852, писао је Светозар
Милетић, који је већ почео стицати свој велики глас: "Како нам је
литература сваколика суморна, сад би јој особито преко био потребан
сјајан и велелепан метеор, да је потресе, електризира, оживи. Код сина
Г. Јовановића нашао сам леп дар поезије." Милетић се није преварио, "син
Г. Јовановића" имао је више но "леп таленат", и он је у клонулу српску
поезију унео нов живот.
Још као врло млад човек, ђакујући у Пожуну, Змај је од 1848. почео
певати, потписујући се "Осијан". Убрзо је скренуо општу пажњу на себе и
већ почетком шездесетих година стекао глас једног од првих песника
српских. Песнички рад његов је непрекидан и врло обилан. Прва његова
књига, превод Толдија, изишла је у Новом Саду 1858, превод Демона 1863,
Ђулићи у Новом Саду 1864. Све дојакошње песме Змај Јована Јовановића
изишле су у Новом Саду 1871. Певанија је изишла у Новом Саду 1882;
остатак његовог песничког рада издала је Српска књижевна задруга под
насловом Друга Певанија, у две књиге (Београд, 1895 — 1896). Ђулићи увеоци
појавили су се у Новом Саду 1882. Ново издање Ђулића и Ђулића увелака
изишло је у Загребу 1899. године.
Његово песничко развијање — Он се развијао под неколико различних
утицаја. Када је пропевао, 1849, за први узор су му служили ђачки
песници око Славянке. Затим, дошао је јак утицај Бранка Радичевића, код
кога је Змај узео оно што је песнику Ђачког растанка било најбоље:
лакоћа израза, окретност стиха, ведрина, нарочито народни језик и
угледање на народну поезију. Осећајући да недовољно познаје народни
језик, који је за његово доба увелико постајао књижевни језик, Змај је,
као и Бранко Радичевић, у пуном смислу речи изучавао и учио Српски
рјечник Вука Караџића, и, штавише, и сам се бавио скупљањем речничке
грађе (1896. поднео је Матици српској збирку од 3000 народних речи, под
насловом: Градљика за што потпунији речник српског језика). И за све
време песничког рада за њега је био "српски језик — рајски језик", како
је певао у старости. Народна песма на њега је утицала много више но на
друге, и, што је главно, много срећније. Змај је, уопште, имао ретке
асимилативне способности, и својим гипким духом лако се прилагођавао
другим душама и туђој поезији. Он је народну песму тако срећно
подражавао да неке његове песме чине утисак потпуно народних, и као
такве су продрле у народ. У старости, он је од тога подражавања направио
цео песнички програм, желео да сасвим скине са себе "шљоке уметничке
литературе", и имитујући и сувише народну поезију испевао збирке
Снохватице (две књиге, I — II, 1895. и III 1900) и Девесиље (1900). На
Снохватице он је много полагао, сматрао их за једно од најважнијих
књижевних дела својих, припремао се за њих великим читањем народне
поезије, и радио их врло пажљиво. Он је ту покушао да пева у чисто
народном духу, да народски пева народне песме као што је то чинио Филип
Вишњић. "Ја сам увек желео да се Снохватице критикују само као народне
песме — као да нема на корицама мога имена." Али у свем том послу он
није имао успеха. У тим песмама има и старачке клонулости и претераног
подражавања. Али, ипак, у ранијим песмама својим Змај је један од ретких
песника српских који су се највише приближили књижевном идеалу свога
времена: на основу народне поезије створити уметничку поезију.
Од страних песника ниједан није утицао на њ толико као познати мађарски
песник Александар Петефи, чији је глас тада био на врхунцу, нарочито
после његове јуначке смрти на бојном пољу, где је својом крвљу запечатио
своје родољубиве и слободољубиве песме. Змај је знао мађарски од
детињстава, учио је мађарске школе, као ђак упознао се са мађарском
књижевношћу, нарочито са мађарском поезијом. И нада свим мађарским
песницима заволео је Петефија, који је све имао што је било потребно да
загреје душу једног младог човека. Он га чита и напаја се њиме, врло
лепо преводи не само мање песме његове но и велики спев Витезъ Јованъ
(Нови Сад, 1860), и код њега се учи и родољубљу и слободњаштву. Поред
Петефија он чита и преводи друге мађарске песнике, Арања, Ђулајија,
Тота, Гарајија. Поред мањих ствари преводи и веће спевове, Арања Толдију
(1858) и Толдијину старост и, делимично у стиху, остало у прози и у
изводу, Толдијину љубав (1896), као и Отму Мурањ-града (1878). Тако
преводи и Имбра Мадача Човекову трагедију (латиницом и ћирилицом, 1890).
На њега утичу и немачки песници, нарочито романтичари, песници Младе
Немачке и представници Тенденз-Поеѕіе четрдесетих година, Хервег и
Фрајлиграт. Он преводи Гетеа, Уланда и Грина. Од Гетеа је у старости
превео Ифгенију у Тавриди (1898 — 1900), а у рукопису је оставио превод
Хермана и Доротеје. Хајне је једна од његових великих књижевних
симпатија, он га подражава у љубавној лирици, из њега је изнео ону
сентименталну подсмевку, љубавну песмицу са епиграмом на крају. Од
немачких песника нарочито утичу на њега мали песници оријенталисти, они
који су имитовали источњачку поезију, као Платен, Даумер, нарочито
Боденштет. Са великом љубављу се баца не само на превођење тог песника,
као и песника арапских, персијских, но и сам пева у том правцу. У
Источном бисеру (Нови Сад, 1861) и Песмама Мирзе Схафија (1871) има
поред слободних превода и самих оригиналних песама, много бољих но што
се налазе код немачких оријенталиста; њих је могао спевати један
полуисточњак, који је био у стању да осети страсну, бојадисану и опојну
поезију Истока. Ти његови источњачки преводи имали су великога успеха.
"Источни бисер Јовановића, писао је доцније Милорад Шапчанин, те једина
она песма Зареми, или превод Гетеове Бајадаре, биле су литерарне
величине о којима се готово толико говорило као данас о Дарвиновој
теорији."
Иако није имао неко систематско књижевно образовање и одређен књижеван
укус, Змај је доста читао стране писце и преводио их. Поред поменутих
ствари, превео је и спев Михаила Љермонтова Демон (Будим, 1863), врло
слободно, али са много полета и поезије; тако исто и дирљиви спев
енглеског песника Алфреда Тенисона Енох Арден (1880), трагедију румунске
краљице Јелисавете Мајстор Маноле (1897). Исто тако превео је неколико
побожних химни у назаренској песмарици Сионској харфи (Неуе Зіонѕхарфе,
Зüріцх, 1855). Његови преводи, који су некада слављени, прегледани
изблиза нису могли издржати критику: преводио је врло слободно,
изостављајући и додајући по вољи, изокрећући често не само смисао
појединих строфа но и дух целога комада.
Обим и природа његове поезије — Али Змај није био само гибак дух,
даровит ђак ове или оне песничке школе, једног или другог песника. То је
био јак песнички таленат, богата и пуна песничка душа, из које је
десетинама година шибао млаз велике поезије. Експанзивна песничка снага,
богатство унутрашњега живота, покретан, отворен и стваралачки дух,
стално песничко надахнуће, ретка плодност и радљивост, — то су особине
које га нарочито одликују. Он је певао више и лакше но иједан српски
песник, и пре и после њега, тако да цела његова поезија чини утисак
једне велике и срећне импровизације, и да му је због те обилности и
лакоће у певању одрицана дубина и зрелост. У ствари, то је само доказ
његове снаге, и ништа друго.
Припадајући нараштају који је сав био у јавном раду, Змај је био песник
акције, националне и политичке, Программ-Діцхтер, Фреіхеіт-Сäнгер, какве
је давала слободњачка Млада Немачка, "рода васпитатељ", како су наши
стари замишљали идеалног песника, јаван песник, у пуном смислу те речи.
Он је био главни народни песник шездесетих и седамдесетих година, херолд
Уједињене омладине српске. За неких тридесет година он је био одјек
душе целога српскога народа, песнички заставник неколико наших
нараштаја, морални историчар целог једног великог и значајног периода
нашег народног живота. Његова поезија садржи сав духовни и душевни живот
српског народа у другој половини XIX века, у њој су кондензована сва
осећања и све идеје српске тога времена, то је стихована кроника српска
од 1850. до 1900, по њој би се могао реконструисати готово цео духовни
живот српски у томе периоду, и његова Певанија би се могла назвати
"природном историјом духова" српских у другој половини XIX века. Он је
певао духовну клонулост после 1848, велике наде, ишчекивање "извесног
часа" шездесетих година, "либералне надежде" и слободњачке снове
Омладине, нове политичке и социјалне идеје седамдесетих година. Он је
био песник дубоких мржњи и освета српског народа, а у исти мах и песник
снова о човечанском братству, о миру међу људима, о бољем и лепшем
човечанству. Све што је српски народ у току целе једне половине века
осећао, волео, мрзео, желео, сањао, све је то нашло одјека у његовој
души и силног израза у његовој поезији.
Дечји песник — Као што је певао народни живот у свима правцима, тако је
певао и живот људски у свима добима, сву гаму људских осећања, и његова
поезија је била у пуном смислу речи: цела лира. Змај је био песник
српске деце. Прве његове дечје песме још су из 1858, али нарочито од
седамдесетих година он ревносно и обилно ради на дечјој поезији. Неких
двадесет година, од 1880, уређивао је и Невен, најбољи дечји лист
српски, за који је рекао да му је "мезимче идеалног живота на земљишту
практичнога искуства". У тај лепи лист Змај је уложио много труда и
талента, и успео да створи најбољи дечји лист на Словенском југу и да
развије целу једну обилну ђачку литературу. У Невену је изишао највећи
број његових дечјих песама. Те многобројне дечје песме јако су раширене и
увек имају велики број читалаца у малом свету. Српска књижевна задруга
издала је две илустроване књиге његових дечјих песама: за мању децу Чика
Јова српској деци (Београд, 1899; II издање, Београд, 1909) и за
одраслију децу Чика Јова српској омладини (Београд, 1901). Књижевно
друштво "Змај" издало је у Карловцима популарно и јевтино издање његових
дечјих песама Српчади свој и свуда. Змајеве дечје песме издаване су и
латиницом: Златна књіга за дјецу (Загреб, 1889) и Жіва књіга (Загреб,
1890), где је велики део Змајевих састава. Најзад, од Змаја су остале и
читанчице за децу и младеж: Предневенче (Загреб, 1898) и три књиге
збирке Међневенче (И, Загреб, 1899; ИИ, Загреб, 1900; III, Нови Сад,
1901). Он је децу волео, и као уман човек који је јасно увиђао да од
млађих нараштаја зависи сва будућност народа, и као несрећан отац чија
су деца рано поумирала и који је своју велику родитељску љубав пренео на
сву српску децу. Он је волео децу не суво педагошки, но очински,
срдачно и топло, и за њих и о њима испевао је велики број песама,
најбоље дечје песме у српској књижевности, где су велике истине људске и
благородна човечанска осећања казивана приступачно, лепо и просто. На
тим песмама неколико нараштаја српских учили су се читати, и у њима су
се научили љубави према народу, добру и истини.
Лиличар — Змај није био само националан и дечји песник но и чист
лиричар, један од најбољих и најјачих лиричара целокупне српске
књижевности. Он ће нарочито остати као песник нежних Ђулића (1864) и
дубоко болних Ђулића увелака (1882). Он ту није певао поетска општа
места и вежбао се у варијацијама старих песничких тема; он је ту опевао
своју велику љубав и тужну смрт жене коју је волео. Просто, природно,
искрено, он је певао оно што је уистини осетио, болове и радости свога
срца. Интиман тон, непосредност осећања, топлота која све то загрева,
чини велику драж ових интимних и истинитих песама. Читалац губи осећање
да је у литератури, и чини му се као да слуша исповест једног старог
пријатеља који отвара своје раздрагано или рањено срце. Љубавна и
животна радост Ђулића преноси се на читаоца, а угушени уздисаји и
испрекидана болна јецања Ђулића увелака не могу се читати а да се срце
не стегне, и сузе не навру на очи. То су најнепосреднији, најискренији и
најузбудљивији стихови у српској лирици.
Сатиричар — Духовит човек, Змај се рано јавио на пољу сатире и на том
месту био дуго међу првима, ако не и први. Бачванин родом, из краја где
се шала увек волела, он је и сам био врло духовит човек, вазда готов на
досетку и каламбур и епиграм. Али он није волео шалу ради шале и забаве,
но ју је стављао у службу својих виших идеала. За њега, као за Жан-Жака
Русоа, "духовитост је посољени разум", и он се даје на пригодну
политичку и социјалну сатиру, служи се њоме као оруђем у борби за
народни напредак. 1866, у трећем броју Змаја, он је речито изнео програм
свог пространог сатиричног рада: "Док се коров и коприва не истребе, не
може се добро семе сејати; док се лажни апостоли не открију, не може
истинита наука процвасти; док се ропски духови не изобличе, не може
слобода сијнути; док се себичност не жигоше, не може се родољубље
узвисити; док се кукавице не исмеју, не могу јунаци у правој светлости
сијнути; док се дремеж не прешиба, неће се свеснији живот разбудити; док
се шерети не поругају, тешко ће се стални карактери развити; док се
опаки обичаји не продрмају, неће се добро укоренити; док се на
надрикњиге прстом не покаже, не може се право знање и наука раширити..."
И са оштрином, са смелошћу, нарочито са много духа, он је четврт века
радио у томе правцу, био Јувенал и Архилох српскога друштва, дао најбоље
политичке сатире српске, и вршио јак и добар утицај на српско друштво.
Његове мане — Али његове песничке мане нису ни мале ни ретке. Живот му
није био лак и угодан, и он је могао певати само онда када му је
остајало слободно време од заморног лекарског и уредничког посла. Он је,
како је сам писао, познао "авет" што се зове "старање за свакидашњи
крух". И зато што његово књижевно образовање није било довршено, зато
што није могао да пише на доколици, лагано и пажљиво, као уметник који
тражи савршенство, зато што је у већини случајева морао да ради на
јуриш, преко колена, да често још несасушен рукопис шаље у штампарију, —
зато у његову делу има и толико немара, празнина, недостатака и
грешака, зато код њега има и површности, и слабог надахнућа, и
усиљавања, и баналности, и слабих стихова. Врло често политичар,
полемичар, и новинар потискује уметника. Версификација му је често
занемарена, и код тога песника који је знао писати и који је у добрим
тренуцима давао врло глатке и лепе стихове, има погрешних сликова,
немогућних и недопуштених "песничких слобода", самовољних скраћивања
речи, грубих језичких грешака, сасвим слабих песама, недостојних великог
песника који их је испевао.
Он је одвећ много и одвећ лако певао, као што су сви радили у доба
романтизма, када се више гледало на политичку и националну корист од
једне песме но на њену уметничку лепоту. И отуда код Змаја толико песама
сувише пригодних, дневних, локалних, у ствари стихованих новинарских
чланака, са страстима које су нам данас савршено туђе, са алузијама које
ми више не разумемо. Та одвећ спуштена пригодна поезија, та огорчена
гушања на политичкој арени, ти гневни протести једног ускипелог доба, те
песме које су у своје време више значиле но беседе и прогласи, данас
нас остављају хладне, и њихов вулгаран оквир не изгледа нам достојан
праве поезије. И свему треба додати и друге мане Змајеве: грубу чулност
која утолико више вређа што долази од песника у болу пречишћених Ђулића
увелака; алкохоличарске узвике и изливе, који чине утисак ларме за
каванским столом; стармалске досетке, абуказемовску шалу, каламбуре и
"кунстове" са речима, сву ону сумњиву духовитост више мање литерарних
новосадских кавана из шездесетих година. Поред тога он има и несигуран
књижеван укус, тако да поред Гетеа, Пушкина и Тенисона преводи песме из
мађарских и немачких шаљивих листова.
Општи поглед — Свакако да се Змај не може назвати великим песником у
европском смислу речи, али он се још мање даје свести на способног
стихотворца, вештог сатиричара и доброг дечјег песника, као што су хтели
да учине његови противници, који му нису праштали његове слободњачке
идеје и борбе. Он је писао много, често свакојако и свашта, зато у
његовом зрневљу има толико плеве, и зато он далеко боље изгледа у
антологијама но у својим целокупним делима. Рекло се за њега да је био
само добар ученик Бранка Радичевића, али ваљало би додати да је тај
ученик премашио свога учитеља. Не само у свом добу но и у целој српској
књижевности он је један од најбољих и најзаслужнијих песника. То је
најобимнији, најобилнији и најсавршенији песник омладинског периода
српске књижевности, писац који је дао максимум онога што је српска
књижевност могла дати у то доба када су се језик и метрика тек почели да
утврђују и када је у поезији готово све требало стварати. Плодан дух,
експанзиван таленат, он се трошио на свима пољима, и за опште добро
расипао своју песничку снагу. Он је злато свог великог песничког талента
расковао у ситан новац и раздао га свом народу. Он је за српску
књижевност био оно што је, по речима Ернеста Ренана, Виктор Иго био за
француску књижевност: "Он је звонио сваки час нашега века, отелотворио
сваки наш сан, дао крила свакој мисли." Змај је национални песник српске
књижевности који је најдубље продро у народ и који је својим радом
заслужнији но иједан песник српски.
Јован Скерлић
Историја нове српске књижевности
