Две су патке живовале
на обали неког рита,
где је никла разна трска,
красан рогоз, вита сита.
Ту је њима добро било,
имале су, барем, мира;
нико није долазио
да им смета, да их дира.
Поветарац ћаркао је
својим меким дахом тихим,
жабе су им крекетале,
а комарци певали им.
Летеле су куд им воља,
увек скупа, нераздвојно, -
једном речи: живеле су
скромно, али задовољно.
Не беше им дуго време,
торокат' су много знале, -
па се тако једног дана
око нечег споречкале.
Једна патка другој рече:
"Беж' од мене, ти си луда!"
Ту увреду друга патка
није могла да прогута,
па размахну оба крила,
а кљун спреман да убоде.
То спазила тета-лија,
па јој викну: "Тако, роде!
Удри само, ти си јача,
немој чекат' псовке нове,
не дај никад лошем на се,
не дај да те лудом зове!"
Дотрчала лија ближе
да се битком њином слади,
а у себи хуља мисли:
"Биће ћара мојој глади!"
Ал' патке су мудре биле,
згледнуше се помирљиво,
па говоре душманину:
"Правила си рачун криво.
Не треба нам твог савета,
разумемо жеље твоје;
ако смо се споречкале,
ми смо зато ипак своје.
Што је било, сад је прошло,
ми праштамо једна другој;
а ти тражи луђе створе
па се њиним месом угој!"
И поскочи једна патка
па у воду бућну чила,
а друга је истог трена
у висину одлетила.
Оста лија јадна, гладна,
забринута, невесела.
А наслов је ове песме:
Нећеш лијо, што си хтела!
