Небо гори, звезде горе,
Све на земљи спи,
Само љубав нема сана,
А с ном ја и ти.
Па гледамо месец, звезде,
Васељене лет, —
Хајде, лане, да правимо
И ми себи свет.
Даћу своје старе јаде,
То нек буде ноћ;
Ја ћу моје, а ти твоје
Додај у помоћ.
Уздисаји нек узнесу
Вере наше зрак,
То нек буде плаво небо,
Нек покрије мрак.
Мрачне јаде, ноћцу нашу,
Моја душице,
Расветлиће с нашег неба
Наше звездице.
Пољупци ће звезде палит’, —
Па шта велиш, је л’?
Сме л’ на нашем небу бити
Много звезда, сме л’?
Мора бити много звезда,
Црн је онај мрак,
Моји стари црни јади
Ишту светô зрак.
А за песму не брини се,
Та не умире;
Та ја умем јоште певат’,
Боље него пре.
Ето нама мала света,
Ето нама стан,
Све милина, месечина, —
Не треба нам дан.
