Јесен била жалостива, —
Сачувај те Бог!
— Седи ближе, љубо моја,
Близу срца мог!
Мала соба, кâ сред гроба,
Ја у соби сам,
А како је самовати
То још добро знам.
Самовати, боловати,
Јадовати... ој!
Ал’ си страшан, ал’ си добар,
Чудни Боже мој!
Мала свећа горила
Тужно, жалосно,
Црна ме је слутња стисла
Кад сам погледô.
Уздисаји стишају се,
Док се понове,
Никог нема, да се моме
Јаду одзове.
А ја седох, да у песми
Створим лепши дан, —
Младу жену уз колевку,
Заварљиви сан.
Дај да читам ону песму
Што је писах тад,
Па да с’ слатко насмејемо
На тадањи јад.
Кад ти нећеш да се смејеш,
Ево с’ смеши крин,
Смеши ти се из колевке
Наш првенац син.
Има л’ слађе што на свету
Од осмеха тог!
Примакни се, љубо моја,
Баш до срца мог!
