Ђулићи увеоци - XXXV

Много ли је загонетно 

У природи што се стиче. 

Кад убију гују љуту 

— Још се дуго она миче. 

То трзање само трпе, 

— Не разуму хладне стене. 

Ал’ мени се то трзање 

Чини, да су — песме њене.

Ђулићи увеоци - XXXIV

Смрти, смрти, црна смрти, 

Ти си дошла по њу, — је ли? 

Не пресеци, Бога ради, 

Везу нашу! — А смрт вели: 

„Ја разумем твоју стрепњу, — 

Пресекла сам везу многу; 

Ваша ј’ веза тако јака, 

Пресећи је ја не могу.“ 

„Само ћу јој — то ми с’ може — 

Друго име сада дати, 

Досада се љубав звала, 

— Отсад ће се тугом звати.“ 

Ђулићи увеоци - XXXIII

И опет ме к вама води 

Моја стара, верна мисô, — 

— Што миришеш, песмо моја, 

Још те нисам ни написô. 

Мирно куца срце моје, 

Кô у храму свете збиље. 

— Што миришеш, песмо моја, 

Као тамјан босиље? 

„Не мирише твоја песма, 

— То је мирис рајска цвећа, 

То ј’ близина двеју душа, 

Којих-но се синак сећа. 

Једно душа твојег оца, 

— Сушта благост и доброта,— 

Друго душа мајке твоје, 

Хранитељке твог живота. 

Оне стоје ту па гледе, 

Како вијеш сплет малени 

Из дубине душе своје 

Њиној светој успомени. 

И ако ти с’ кашто чини 

Да се сузе твоје суше, 

Ти се сети откуда је — 

То ј’ топлота њине душе. 

Осетиш ли часак, који 

Радној тежњи поља тражи, 

Ти се сети ко те крепи, 

Ти се сети ко те снажи. 

Ђулићи увеоци - XXXII

Иза горе сунце ниче, 

Па на гробљу дрва злати; 

Роса пала на цветиће, 

Па их учи мирисати. 

Више мене славуј птица 

Тужне своје песме вије, 

Кô да чита с мога лица, 

Па ме пита како ми је? 

Мени ј’, друже, нешто лако 

Како ј’ данак огрануо; 

Сневао сам да сам плакô, 

Па ми ј’ терет одлануо. 

Ђулићи увеоци - XXXI

Од муке се песме вију; 

Rad leka се сузе лију, 

Ал’ ко пита за те ноћи, 

За авети њене црне, 

Кад под клетвом њине моћи 

Очи, срце, све претрне. 

Нигде звезде, свуда тама, 

— Па ни суза, ни песама. 

Ђулићи увеоци - XXX

Што је јава тако кивна, 

Да ти веру сву потреса! 

Откуд санку сила дивна, 

Да отвори сва небеса? 

Засијају зрачне стазе, 

Кâ да с’ у дуж звезде сјате, 

Видиш своје како слазе, 

— Саме душе — ал’ познате. 

Рај са земљом загрли се, 

И хладноћа са топлотом; 

Оне међе растопе се 

Међу смрти и животом. 

Чујеш вечност како бруји, 

На њеном се сунцу згреваш; 

Кроз душу ти вера струји 

— И ти не знаш да то сневаш. 

Ђулићи увеоци - XXIX

Овај прамен косе плаве, 

То је коса моје мајке. 

Овај прамен косе црне, 

То је коса мог бабајке. 

Ово су ми кô два цвета 

Из детинства, из давнина; 

Ова роса на том цвећу, 

То је суза њина сина.