Бежите рибе, шарани, смуђи,
Бркати соми, јегуље вите;
О кесегама ни зборит’ нећу,
А и ви, штуке, под рен се скрите.
Моруне беле, јесетре слане,
Та и вас људи достојно хвале,
Ал’ кад се само кечиге сетим,
Све сте ми друге кô трунци мале.
Има ли тога цара ил’ краља
Кој’ не признаје твоје дивоте?
Има ли тога грофа, барона,
Има ли тога владике, проте?
На Крстов-даи се водица свети,
Свештенство радо Дунаву ходи,
Није му тешко, јербо се сети,
Кечиго, да си и ти у води.
Ал’ и ти зато захвална биваш
И благочести у прилог радиш:
Ко никад није постит хтео,
Кечиго, ти му посте осладиш.
Кад би се орден рибама давô,
Ти би га прва добила туна;
Ордена немаш, ал’ скромност твоју
Још боље краси кришка лимуна.
Добра си топла, добра си хладна;
Пред кога дођеш, не дâ те ником,
У хладном стању дивно те гледат’
Где дршћеш, дршћеш — твојим аспиком.
Кад си печена, већ из даљине
Мирис те јавља нашему носу,
Ал’ кад од тебе паприкаш створе,
Тад’ ловор плива по твојем сосу.
И баш да ниси по себи дивна,
Дивна би била по твојем дару,
И ја да нисам почео теби,
Морô бих певат’ твоме ајвару.
Једна ти мана — за сиротана,
Кечиго драга, много си скупа;
Скупо ј’ и оно винце достојно
Ком’ се „подоба“ да те окупа.
Кечиго драга, од мене ј’ доста,
Ја оду не знам завршит’ боље,
Већ оним што је испосник један
Сто пута кликнô у славље твоје:
„Блажена мрежа која те хвата!
Блажена кујна у коју дођеш!
Блажена шерпа у којој цврчиш!
Преблажен гортан кроз који прођеш!“
„Стармали“ 1885.
