И опет ме к вама води
Моја стара, верна мисô, —
— Што миришеш, песмо моја,
Још те нисам ни написô.
Мирно куца срце моје,
Кô у храму свете збиље.
— Што миришеш, песмо моја,
Као тамјан босиље?
„Не мирише твоја песма,
— То је мирис рајска цвећа,
То ј’ близина двеју душа,
Којих-но се синак сећа.
Једно душа твојег оца,
— Сушта благост и доброта,—
Друго душа мајке твоје,
Хранитељке твог живота.
Оне стоје ту па гледе,
Како вијеш сплет малени
Из дубине душе своје
Њиној светој успомени.
И ако ти с’ кашто чини
Да се сузе твоје суше,
Ти се сети откуда је —
То ј’ топлота њине душе.
Осетиш ли часак, који
Радној тежњи поља тражи,
Ти се сети ко те крепи,
Ти се сети ко те снажи.
