Зимска

(Од Хамерлинга)

О, земљо, лепа грешнице, 

У белој кóши пòкâја, 

Сад кȁвиш грехе-негрехе 

Очара летњег, òбâја. 

За сваки топли сунчев зрак 

Пољупца слатка, медена, 

У груди твоје зима сад 

Забада копља ледена. 

За сваки шапат љубавни 

Што исток шапну невести, 

Зима сад чини прекоре 

Мекој ти женској савести. 

За сваки цветак, који си 

Задела летос на груди, 

Север те шине пахуљом, 

Киван је да ти нахуди. 

Часови миља минуше, 

Радост и сладост протече, 

Па шта ти јадној остави 

Твој лаган драган, пролеће? 

Голу те нагу остави, 

И другу драгу обима, 

Пољупце своје расипа 

Гдегод међ’ антиподима. 

О, земљо, лепа грешнице, 

У белој кóши пòкâја, 

Сад кȁвиш грехе-негрехе 

Очара летњег, òбајâ. 

Кол’ко с’ већ пута брука та 

Над тобом јадном ширила, 

И ти се увек поново 

Са неверником мирила. 

Врати се драган раздраган, 

Заборави се све, 

И луда с лудом лудује 

Поново, кâ и пре. 

Предзимска песма

Ветар хуји кроз висине, 

А и доле у низику, 

Разбио ми песму што је 

Хтела певат’ политику. 

Зима хита немилице, 

Плаши људе, гони тице, 

По дрвећу пало иње — 

Сећајте се сиротиње! 

Лако ј’ оном ко је згрнô 

Те јесенске лепе даре, 

Напунио све кошеве 

И подруме и амбаре. 

Облаци се сиви купе, 

Сметови ће већ да рупе, 

Навалиће са свих страна — 

Сећајте се сиротана! 

Богатство је мило, драго 

(Но и туђа има зноја), 

А патњама, невољама 

Нема краја, нема броја. 

Зимом иде мука многа, 

Нема свако крова свога. 

Богаташи рујна лика, 

Сећајте се бескућника! 

Купују се чизме зимске 

И по леду да се гази, 

Купују се топле бунде 

И шалови и первази: 

Кожа, вуна — то је здраво! 

Свак се чува — то је право! 

Ал’ сетите с’, гледнув’ доле, 

Деце гладне, босе, голе! 

Виће срнâ и фазана, 

На шампањцу биће пена, 

Виће сјајних соареа 

И беседа и „кренцхена“, 

Биће свега ком се има, 

Шарена је дуга зима: 

Сећајте се бледих лица 

Хладних, сузних колебица! 

„Стармали“ 1883. 

У спомен једном калдрмџији

(име му је Петар Томић)

„Смрт долази, опомиње 

Да се на пут вечни спремам. 

Ево двеста форината — 

Више немам. 

Куцкао сам по камену 

Целог свога трудног века... 

Тика-така, тика-така — 

Нека, нека. 

Увек погнут, ја не виђах 

Како горе сунце сија. 

Грбио сам, клечао сам — 

Калдрмџија. 

То клечање није било 

Пред ћудима зле господе; 

Ал’ што скуцках, ево теби, 

Српски роде! 

Све што имам теби дајем 

Жуљне руке дланом грубим — 

Не рад’ славе: само зато 

Што те љубим.“ 

— 

Е па хвала, драги Петре, 

Ти фукаро дична соја; 

На твом дару алеми су 

Скупа зноја. 

Путуј путе изагробне, 

Гледај сунце како сија: 

Онде ће ти руку стиснут’ 

Текелија. 

Там’ те неће нико питат’ 

За живота шта си био, 

Већ: уради л’ што си могô, 

Калдрмџијо? 

Сиротињу често води 

Племенита, виша мисô. 

Пути су им сада лакши, 

Јер ти си их калдрмисô. 

„Стармали“  1888. 

На гробу Филипа Вишњића

(О подизању споменика му)

На овом гробљу седела ј’ вила 

Четрест пуних, дугих година; 

Није нам рекла: ходите амо, 

Чекала ј’ да га сами познамо. 

(Можда још и сад у пола знамо 

Под овом травом кога имамо.)

Дуго је вила овдена чала 

Крај гробна крста дрвена, мала, 

И кад већ дрво трулеж заплени, 

Долази камен да га замени: 

Кад већ и нами црвоточ прети, 

Тада се Србин Вишњића сети. 

Још није касно црве сатрести, 

Још каткад стижу лековне вести. 

Овде ће данас браћа се срести, 

Ту нек’ се грешност тихо причести, 

Нек’ се причести 

Светињом свести. 

Ко је тај Вишњић, ком на гроб грéмо? 

Њиме се свету похвалит’ смемо. 

У ропско доба мајка га роди — 

Али га роди српској слободи. 

На муке пође без стрâ и стрêпа: 

Мука га створи омирски слепа. 

Тад’ се не могло дизати школа: 

Једина школа — осећај бола. 

Од куда књига под стȅгом мрака?... 

Учитељ — спомен старих јунака. 

И тај би спомен сломила хала, 

Ал’ није дала струна гусала. 

Хај, да је ширих пута ил’ стаза 

Међ’ народима разна порекла! 

Хај, да је мисô просветна сродства 

У Еуропи примене стекла. 

Еј, да не буја што томе смета 

А ми да нисмо пасторак света: 

Данас би овде кô плачни друзи 

Стајали Немци, Англи, Французи, 

И Арпад послô б’ унуке своје 

Уз све Словене ту да постоје. 

И свак би ћутнô да га облеће 

Рајска топлота духа голема, 

Признô б’ да Срби имају нешто 

Што нико други нема. 

Постојмо дуго над гробом овим 

И вратимо се с уздањем новим! 

— 

Мален је камен, — баш према срећи: 

Срећније Српство шат дигне већи. 

„Стармали“  1887. 

Спрам месеца

У Пешти сам. Ноћ је тиха, 

Доба глуво, доба немо, 

(Чисто б’ рекô: доба слепо) — 

Ја се шетам по улица’, 

На пијаци лепој стадох, 

Где ј’ завеса јуче пала 

Са статуе Петефија. 

Шешир скидам — не пред кипом 

(На кипу је доста мана), 

Шешир скидам пред споменом 

Узорита великана. 

„Ој, Петефи, ретки створе, 

Ти слободан метеоре, 

Ти с’ живео за слободу — 

Не за ову, за оваку, 

Ти си пао за слободу, 

Ал’ за другу, ал’ за бољу. 

Ој, Петефи, ретки створе, 

Гладовô си за живота, 

(Твоја није то срамота). 

Ти си тако вешто знао 

Насликати слику горку, 

Како ј’ души кад с неправде 

Ум полуди; 

То је било пророчанство 

Ових наших дана худи’. 

Ој, Петефи, ретки створе...“ 

Шапутô сам јоште много, 

И од мојих уздисаја 

Исплео се зрачни венац 

И дигô се, узвио се 

Око главе песникове. 

Али ту је веће био 

Један венац, много већи, 

Тако исто уздисајни — 

Можда га је Српство цело 

Од уздаха својих сплело. 

Стајао сам спрам месеца, 

Гледао сам Петефија 

Како стоји на висини, 

И диве се, чуде му се 

Сви унуци Арпадови. 

Гледао сам Петефија, 

Гледô сам га спрам месеца: 

Учини ми с’ кô да видим 

Месечара, сонанбила, 

Који боле срца свога 

Месечини поверава, 

На једаред једна мисô 

Пролети ми као жуња: 

Божи, бежи — јер ти знадеш 

Опасно је сонанбил’ма 

Кад их когод несмислено 

По имену њином викне. 

И ја тебе, врли сине, 

Кад бих сада у пôноћи 

По имену твоме викнô... 

Да те викнем, врли тићу, 

Да те викнем: Петровићу! — 

Ти би таки, јаој, пао 

Не с висине твоје праве, 

Већ би пао у љубави, 

У штовању — код Маџара. 

„Стармали“  1882. 

Прва пријатељска суза на глас о смрти

Мите Поповића 

У првоме пренеразу 

Стегнуле ми грло гује... 

Ал’ ти сада већ разумеш 

Што се реч’ма не казује. 

Речима се не казује 

Како тебе грља вила: 

Речима се не казује 

Што је твоја душа снила. 

Речима се не казује 

Како си нам мио био; 

Речима се не казује 

Како си нас уцвелио. 

Речима се не казују 

Јади, које носиш собом... 

Да л’ бар кажу сузе наше 

Над прераним твојим гробом? 

С Богом, тиче милопојно! 

С Богом, гòнџе узорито! 

С Богом, српски врли сине, 

С Вогом, Мито! 

Ја мнидијах: ти ћеш мени 

Оно крајње „С Богом“ рећи, 

Ал’ ти, бржи, брзо сврши, 

Остави нас худој срећи. 

Худој срећи? — Јест, тако је, 

Ал’ ти шаљеш порук с неба: 

„Остављам вас худој срећи 

Са којом се борит’ треба!“ 

И кад овај порук чујем, 

Дреше ми се с грла гује: 

Тако ћемо!... то ти пријан 

До небеса довикује. 

„Стармали“ 1888. 

Имам једну воћку

Имам једну воћку, — граната, голема, 

На њојзи јабука и има и нема. 

Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило; 

Оно, што га нема, — прекрасно би било. 

Воћко моја, воћко, граната, голема, 

Ја ти у хлад легнем, ал’ ми се не дрема; 

Обузму ме мисли, да их једва смажем. 

Мислим, — а што мислим никоме не кажем. 

Кретô сам се штакрат секиром у руци: 

„У корен је удри, сруши је, утуци!“ 

Ја подигнем руку, рука клоне сама, — 

Збори нешто, збори у њеним жилама. 

„Разумем ти срџбе, срџбе незлопаке; 

Ал’ ја нисам крива, године су таке. 

У корену мојем здрави осок бије, — 

И ако се крије, нестало га није. 

Очај не помаже...“, топлим гласом дода: 

„Измениће с’ време, биће бољих года, — 

На гранама мојим биће друкча рода“.