(Од Хамерлинга)
О, земљо, лепа грешнице,
У белој кóши пòкâја,
Сад кȁвиш грехе-негрехе
Очара летњег, òбâја.
За сваки топли сунчев зрак
Пољупца слатка, медена,
У груди твоје зима сад
Забада копља ледена.
За сваки шапат љубавни
Што исток шапну невести,
Зима сад чини прекоре
Мекој ти женској савести.
За сваки цветак, који си
Задела летос на груди,
Север те шине пахуљом,
Киван је да ти нахуди.
Часови миља минуше,
Радост и сладост протече,
Па шта ти јадној остави
Твој лаган драган, пролеће?
Голу те нагу остави,
И другу драгу обима,
Пољупце своје расипа
Гдегод међ’ антиподима.
О, земљо, лепа грешнице,
У белој кóши пòкâја,
Сад кȁвиш грехе-негрехе
Очара летњег, òбајâ.
Кол’ко с’ већ пута брука та
Над тобом јадном ширила,
И ти се увек поново
Са неверником мирила.
Врати се драган раздраган,
Заборави се све,
И луда с лудом лудује
Поново, кâ и пре.
