(име му је Петар Томић)
„Смрт долази, опомиње
Да се на пут вечни спремам.
Ево двеста форината —
Више немам.
Куцкао сам по камену
Целог свога трудног века...
Тика-така, тика-така —
Нека, нека.
Увек погнут, ја не виђах
Како горе сунце сија.
Грбио сам, клечао сам —
Калдрмџија.
То клечање није било
Пред ћудима зле господе;
Ал’ што скуцках, ево теби,
Српски роде!
Све што имам теби дајем
Жуљне руке дланом грубим —
Не рад’ славе: само зато
Што те љубим.“
—
Е па хвала, драги Петре,
Ти фукаро дична соја;
На твом дару алеми су
Скупа зноја.
Путуј путе изагробне,
Гледај сунце како сија:
Онде ће ти руку стиснут’
Текелија.
Там’ те неће нико питат’
За живота шта си био,
Већ: уради л’ што си могô,
Калдрмџијо?
Сиротињу често води
Племенита, виша мисô.
Пути су им сада лакши,
Јер ти си их калдрмисô.
„Стармали“ 1888.
