Ја ти морам и то рећи,
Нека и то знаш, —
Српкиња си, треба да ме
Српски погледаш.
Наш је живот бокор дрво
И славујев стан,
Под дрветом проведосмо
Многи красни дан.
Али дрво понајлепше
Често гризе црв, —
И ја често, врло често
Снивам бој и крв.
Уједаред, изненада
Може куцнут’ час,
Јунацима на милину,
Врагу на ужас.
Викне л’ време да скидамо
Старе окове,
Неће требат’ нико да ме
Двапут позове.
Моја љубо, верна љубо,
Мила си ми ти, —
Ал’ се онда заборави
Љубит’, грлити.
Кад јунаци за слободу
Чуда почине,
Није штета ни за кога
Ако погине.
А за мене понајмања
Српски умрети, —
Та ти ћеш ми сина дати,
Да ме освети.
