И молио сам очи
Да сузе не лију,
И молио сам прси
Да тако не бију.
И преклињô сам љубав
Та да ме не куша,
Ал’ љубав, очи, срце,
Нико не слуша
А један цветић, што га
Најлепши роди мај,
Чуо је што сам крио,
Најтајниј’ уздисај.
Мирис се тога цвета
С уздахом замрси,
И цветак порумене,
Паде ми на прси.
Па сад ми цветак дражи
Од самих очију,
Па сад ми цветак ближи
Од самих прсију.
Па сад ме љубав гони
Да иштем опроштај, —
Гле, шта учини са мном
Малени цветак тај.
