„Ај, пусти ме да одлетим —
Мио ми је лет. —
Да обиђем, да посетим
Твој румени цвет.
Да ја видим око цвета
Како трепће мај.“
Тако ми је прошаптао
Један уздисај.
Иди, иди, ја му рекох
Слободна је ноћ,
Та задржат’ не могу те,
Слаба ми је моћ.
Само сакри јаду трага,
Та сакри нам вај,
Немој да те позна драга
Да си уздисај.
„Не брини се, неће знати
Да сам мученик,
Кад обучем свилно руво,
Приденем му слик,
Створићу се малом песмом,
Ево вако, глај...
Сад сам песма... ко би рекô
Да сам уздисај!“
