Снивô сам те, а ти пуна цвећа,
Међу цвећем лековита биља, —
Било ститка, љубице и крина,
Одољена, чубра, девесиља.
На глави ти венац од поменка
Миле груди бела ружа чува,
Око паса плавичаста саса,
Поврх срца стручак милодува.
Зачудих се, откуд тол’ко цвећа,
Цео врт се преселио амо!
Ал’ ми цвеће тијо проговара:
„Не чуди се, то је у сну само!
Зора ће нас брзо са ње стрести,
Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља,
Лепше цвеће, душа твоје душе,
Чисто миље око твога миља.“
