Пале сузе, — не из ока
Већ из срца ојађена,
На увелу ружу пале, —
То је сада роса њена.
Ноћ је била. Зором рано
Зраци сунца засинуше;
Жарко сјају и певају:
„Овако се сузе суше!“
Друге ноћи: опет сузе
На остатку мртве руже;
Опет веле топли зраци:
Овако се сузе суше!“
Тако било цела лета,
Сузне капи сунце суши;
Лето прође, јесен дође,
И зима се запенуши.
И северци на сухору
Ружиноме сузе гледе;
Камен пуца, они веле:
„Овако се сузе леде!“
Следише се росне капи
Да се с њима ружа кити.
То последње сузе беху, —
Престало је срце бити.
