Нешто си рећи хтела
Кад више ниси могла;
Уста ти беху нема,
— Ал’ суза ти помогла.
Онда сам сузу збрисô,
Сад је разумем тек,
Ти с’ чеду нашем, Смиљци,
Видела кратак век.
А сјајак у тој сузи,
И тај разумем сад, —
Твојој је српској души
У деци био над.
И ти си рећи хтела:
„Кад Смиљку отме ноћ — “
Разумем, ох, разумем! —
Ал’, где ми је та моћ?..
И испуни се слутња
Самртног часа твог,
Мезимче моје драго,
И то ми узе Бог.
Сад често у сну чујем
Дечице моје глас:
„Где год је Српче које,
Љуби га, ради нас!“
И тог је гласа тако
Рајски утешна моћ,
Од гласа тог се ведри
Жалости моје ноћ!
И читав врт се створи,
У њему цвећа шар, —
И ја по врту ходим
И берем цвеће, стар.
Па вијући умрлим
У спомен невен сплет,
Чини ми с’ кâ да грлим
Цео будући свет.
