Сликар слика — ја га гледам —
Слика „Нâд“.
Кад би, ако сада не би,
Док је млад!
Слика му је тако дивна —
Дар је дар.
Гледајућ’ је заборавих
Да сам стар.
Занело ме што у њему
Тако живо сја, —
(Опије ме мања чаша
Камо л’ не би та!)
Дигох руку да загрлим
Младог надника,
Што из душе тако красну
Слику наслика.
Дигох руку па рукавом
Збрисах посô цео.
„Опрости ми, млади брате,
Веруј, нисам хтео.
Ласно ј’ теби новом бојом
Поновити рад,
Насликати такав исти,
И још лепши „Над“.
Платну дајем оно чим се
Груди прелише...
Ал’ из душе нек’ ти живот
Над не избрише!“
