Јана Неруде
С брзе реке хтедох донет један вал.
Вал захитих, ал’ залуду —
Тиху воду донео сам дома
У маленом суду.
Леандер
I
Летње ноћи, ноћи јасне,
Ноћи жиле, ноћи красне!
Данак мори, сунце жеже,
А ви, ноћи, тако свеже.
Отац стари, месец бледи
Кроз облаке доле гледи,
Гледајући кроз облаке
Сребрне нам шаље зраке.
Дечица му звезда јато:
Он је сребро, оне злато:
Он сребрним сјаје красом,
Деца златним звоне гласом.
II
Гледајући како звезде
Сјају са висине,
Видим наше чешке моме,
Чујем песме њине.
Наше моме рано ране,
За певања тица;
На потоку, прије зоре
Умивају лица,
Прије зоре, док је поток
Пун звезданих зрака:
Не шал’те се момци с оком
Наших девојака!
III
Ах, како ми лежат’ годи
На рудини испод горе,
Са звездама ћеретати
Што се злáте одозгоре.
Ви, звездице - осмејкуше,
Реците ми право туди,
Је л’ истина што о вама
Пишу књиге, зборе људи:
Да ви нисте тако ситне
Већ огромна нека тела,
И од једне па до друге
Простире се вечност цела?
А мени се тако чини:
Там’ на брегу кад бих био,
Руком бих вас домашио
Ил’ јабуком пребацио.
По сто миља, веле људи,
Прелетите за час бесно;
Зар се не би то орило
Хучно, звучно, урнебесно?
А ви тако мирно, тихо
Пролазите простор свети,
Та већи се шушањ чује
Кад мушица где пролети.
„Српске Илустроване Новине“ 1881.
