Пробудио с’ оркан љути,
Ишчупао врту цвете;
Од туд даље — кâ да риче:
Тешко теби, јадни свете!
Подигô се у висину
Па облаке раздерао;
Стогодишњем храсту рече:
„Ето, видиш, сад си пао!“
Тражи море, па га нађе,
Тресну, смрви чврсте броде,
Па уздахну урнебесно,
Насмеја се — даље оде.
Гром га прати, а он лети;
Куда лети, куда бега?
Оде цркви, пак ту сруши
Крст са храма Божијега.
Шта то чиниш? питали га
А он шапну, кад се стишô:
„Ко би чуо моју тајну,
Тај би одмах с ума сишô.“
