(Слободно по Шамису)
Хај, под липом извор што је!
С липе мири цео дô.
Како онде тице поје
Не зна свако, не зна то.
Ту по воду ето моме,
Села мало у тај хлад,
Дигла очи, а пред њоме
Стоји детић красан, млад.
Детић рече: „Добар вече!“
Па одговор чека њен.
„Добар вече!“ мома рече, —
Стид је зави у румен.
Ал’ ка’но што, не знаш како,
Од пупољка буде цвет,
Њене прве речи тако
Развише се у ћерет.
А кад јарко сунце жмирну
(Јер му сумрак трже сјај),
Рука руку само дирну:
То је био опроштај.
—
Дође дома млада мома,
На лицу јој сунчев жар,
„Где си, дико, за толико?“
Дочека је мајчин кар.
„Немој, мајко, карат’ тако,
Нисам крива, није ред...
На извор је ићи лако —
Празне ћупе, вољан гред.
Али натраг — терет то је...
Па и леп је онај дô,
А још тице како поје,
Не знаш, мајко, не знаш то!“
„Јавор“ 1884.
