Пробудио с’ оркан љути,
Ишчупао врту цвете;
Отуд даље — кô да риче:
Тешко теби, јадни свете!
Подигô се у висину,
Па облаке раздерао;
Стогодишњем храсту рече:
„Ето видиш, сад си пао!“
Тражи море, па га нађе.
Тресну, смрви беле броде;
Па уздахну урнебесно, —
Насмеја се — даље оде.
Гром га прати, а он лети!
Куда лети, куд ли бега?
Оде цркви, па ту сруши
Крст са храма божијега.
Што то чиниш? — питали ли га,
Кад је клонô, па се стишô...
„Ко би чуо моју тајну,
Тај би с места сума сишô!“
