Божић, Божић, мио данак,
Ко га не би милим звао,
Ко ли не би весô био,
Ко се не би радовао!
„Ево колач,“ старешина рече,
„Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?“
А весело друштво не мисли се дуго:
„Нек њих двоје секу, нико неће друго!“
Кад полише колач вином,
Па сркнуше, кâ шта треба,
Застадоше, збунише се,
Душа им се усколеба.
Јер откако је срећа њима зацветала,
Никад нису уста још на уста пала,
А пољубац први рад се увек скрити,
Је ли, моје лане, па знадеш га и ти!
Знаш га и ти, лане моје,
Знаш, — јер ко га не би знао,
Ко се не би њега сећô,
Ко га не би спомињао!
А ја ову песму измислио нисам,
Ту си била и ти, а био сам и сам, —
Па ако ми речеш: је л’ њој било мило,
Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.
