Преврћући прашне књиге,
Прашне књиге и хартије,
Нађох песму забачену,
Што је нико читô није.
Та је песма излив срца,
Излив душе срећних дана,
У њојзи је моја cpeћa,
Љубав моја опевана.
У њојзи је одзив раја
На усклике жића млада,
Са највишег негда виса,
Са врхунца мојих нада.
Али ко би данас смео
Сећати ме срећних дана
— Не смем ни ја да те читам,
Песмо моја нечитана.
Поред мене свећа дршће,
Кâ да б’ песму читат’ хтела,
Ја је дадох њеном пламу —
Хартија је изгорела.
Хартија је изгорела,
Ал’ осташе слова бела,
Песма моја нечитана
Још се види са пепела.
И ја читам своју песму,
Одисаје срца врела,
Читам цветак своје среће,
Све то читам са пепела.
Ох, зар тако, љубав света
И по смрти јоште траје!
Ох, зар тако пепô чува
Моје свете осећаје!
Зар је пепô тако веран,
Па не пушта миље своје!
— Аој песмо, туго моја!
Ој, пепеле, добро моје!
