Ти си већем бледа била,
Ал’ весело са мном шета;
Ти си већем била болна —
...Ја се сећам једног цвета.
Ја се сећам једног цвета,
Који сам ти онда дао,
— Баш бејасмо код Дунава —
Ти задрхта, — цветак пао.
Наводи се још окренô,
Кô да вели: С богом, роде!
П’онда оде, п’онда оде
Путем вала, струјом воде,
Изгуби се тако брзо,
Однесе га вода мутна;
Из твог ока суза кану,
Као нека тужна слутња.
Брзо оде цвет за цветом,
— Она прва суза твоја
Створила је море суза,
У ком тоне душа моја.
