Ход’те, браћо, певидрузи
Нашег старог сплета,
Добио сам мила госта,
С непозната света.
Да нас вид’те, каконо се
Српски радујемо,
Од радости ни ја, ни он
Зборит’ не умемо.
Да га вид’те како с’ љуби
С новим светом белим;
Да видите моју радост,
Да је с вама делим.
Да видите како шири
Оне руке мале,
У очима поздрав носи:
Радуј ми се, ћале!
Радује се твој бабајко,
Моје Српче мало,
Кâ да му је од Косова
Сунце засијало.
Ако није засијало,
Оно синут’ мора,
Пре слободе мора бити
Крвавих покора.
Добро дошло, чедо моје,
Ако ти се пише,
Да ти живот своме роду
За слободу дише.
А зло дошô, ако мислиш
Животарит’ гњило; —
Кукавица има доста, —
Нигде их не било!
