Ђулићи увеоци - XI

Бежећ’ некуд — дођох, стигох 

У тишину горе свете, 

Па дозивах беле виле, 

Што их снивах као дете. 

Заћуташе горске птице, 

Само дрва лишћем тресу, 

А тај шапат кâ да вели: 

„Не тражи их, — умрле су!“