Од чега си, Боже, срце знао створит’?
— Најпре куша cpeћa, да л’ ће га уморит’;
Плахом силом јурне, да га огњем спржи,
— Срце се одржи.
За њом дођу боли, лед и мраз га сколи,
— Срце им одоли.
Хај, читаво гробље на срце се слеже,
— Срце не подлеже;
Хај, читаво гробље у њега је стало
— И још нешто мало:
Јоште једна плоча, — јоште једна стена,
У њој урезаних некол’ко имена, —
С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви,
— А сад су ти мртви, — макар да су живи.
