Пепо ли ми описујеш
Оно дивно, силно море,
Кад маина дланом меким
Разглади му с чела боре.
Па још ноћца кад заплави,
Па затрепте звезде мило, —
А теби се тако чини,
Да се море с небом слило.
Оно море, што кад рикне,
Задршћу се даљни краји. —
Та страхота даклем уме
Да се стиша и затаји!
Ко га гледа, не би рекô
Кол’ко с’ у њем мртвих снова,
Кол’ко с’ у њем изгубило
Жеља, нада и бродова.
Ох, причај ми, причај јоште —
Груд се моја од тог шири,
Даклем море, силно море,
Тако уме да се смири!?
Аој, Боже свемогући,
Молим силу твоју јаку,
Дај и мени — мојој души,
Површину барем таку.
