Ево већ је своје заузео место
И сео је на свој, на годишњи престô
И почô је владат’ загонетно, журно
Лажни Бог — Сатурно.
По вечерњу ваља познати вам свеца,
Зато, људи, не будите деца!
Не будите деца, не дајте се варат’,
Немојте налетат’ на сваки апарат,
Па ма како био умотан у шаре:
Отворите очи, те Божије даре.
Не будите деца, која лудо дубе
Кад им когод медом премазује зубе;
Не верујте брзо свачем загрљају —
Са медом се често и жаоке дају.
Не будите деца, не играјте с’ жмуре;
Отворите очи баш пред хуком буре.
Немојте се кошкат’ рад ситније мете
Онда кад вам крупна искушења прете.
Не будите деца („хајд’ у школу, мали!“)
Ви које су дуги веци школовали.
Немојте се играт’ у праху у низу...
Зар не знате, стари, да је испит близу?
Не будите деца што на трсци јашу
Ил’ маћеху моле да им скува кашу.
Маћинска се каша и без молбе кува,
Ожећи вас може; ваља да се дува.
Не будите деца која се од страве
Под јастук увуку па се ту удаве.
Свакога баука не бојте се, моји,
Јер тај баук можда, можда се вас боји.
Најгора је слабост што без нужде клеца;
Зато, људи, људи, не будите деца.
Многима је мило кад се пред њим’ јеца;
Зато људи, људи, не будите деца.
Не будимо деца, да се заиграмо.
Не будимо деца, да се покикамо.
Не будимо деца, да се заблесамо.
Не будимо деца, да се заварамо.
Јер владар Сатурно — то ваља да знамо —
Он не ждере људе него децу само.
„Стармали“ 1888.
