Прошлост ти знамо
Од многих лета,
Од многих века;
То и ти знадеш, —
Ал’ шта те чека?
Чека те душман.
Да се распудиш;
Чека те пријан,
Да му се нудиш.
Чека те ближник
Са скупи дари;
Чека те даљник,
Да с тобом ћари;
Чекају те шкаре
Што радо кроје:
Чека те свако
У замке своје.
Ал’ манимо се њи’!
Шта чекаш ти?
Чекаш ли зар да
Црно забели,
Да хладни даси
Постану врели;
Да буде што се
Још никад збило,
Да јастреб крепи
Голубу крило? —
Чекаш ли шеве
Печене с гора,
Ил’ спас од туђих
Дипло-мачора? —
Чекаш ли да те
Наџаком текну,
Ил’ да те само
Цивилизвекну,
Па да ти ругом
Обложе ране,
Тепајући ти:
„Цивили-звекане!?“
Ил’ можда ништа не чекаш више
Већ што се снази несложној пише,
Да један уздах пепô распири,
А жртвеник нам опет замири,
А један синак — ма који буди —
Да скупи жуди из наших груди,
Да збере искре из наше крви
И здружен барјак подигне први,
Да чује, види, осети свак:
Пруће је ломно, ал’ сноп је јак.
Ако то чекаш,
Бог ти га дао!
Не буде л’ скоро
Онда је јао...
„Стармали“ 1886.
