Ено се Срби мире,
Срби што Српство љубе,
И ћуди мало тање
И ћуди мало грубе.
Ено се Срби мире,
Сви који добро желе,
Ма да их неке форме
И преформице деле.
Ено се Срби мире,
Сви које ум и срце
Ка једном циљу вуче, —
Ал’ мисле једни ’вако,
А други мало друкче.
И то је ваљда зато
Да буду светла лица
Кад сване видовданска
Петстолетница.
Ено се Срби мире! —
Ја мислим Србе праве,
Јер има назовника
Што се у смраду даве.
Ено се Срби слажу
У једној главној цели,
И ако није дошло
До пољубаца врели’.
Ено се Срби штују,
Или се барем трпе
Сви који снагу своју
Из једног врела црпе.
Ено га, ено, ено, —
Није ли то поштено!
Ено га, ено, ено,
Није л’ благословено!
—
Ал’ ако ваше очи
(Бистрије него моје)
Силом и збиљом виде
Да ствари друкче стоје,
Немојте један другом
Лупати главе худо:
Удрите мене што сам
Сневао тако лудо.
„Стармали“ 1889.
