(шта мислите, коме?)
пореској књизи
Књижице, књиго, ред је на теби.
Хоћеш ли оду? — О, зашто не би’!
Била у трњу, била у цвећу,
Ти ниси никад казала нећу.
Тебе је лако познат’ са лица:
Немаш увеза, немаш корица.
Тако си проста кô баба стара,
И опет тако пуна цифара.
Никоја књига од тебе тања,
А цео народ о теби сања;
Никоја књига од тебе мања,
И опет тол’ко много издања.
Другим је књигам’ постање спорно;
Ти си без сумње дело изворно,
Јер ти и душман признати мора
Милион и још више извора.
У многој кући просветна века
Ти си васцела библиотека.
Многи се скоцô од умна поста,
Ал’ тебе има, па му је доста.
Школа је наша школа обвезна,
Ал’ ипак многи читати не зна,
Из друге књиге баш ни запети,
Ал’ ти и таке учиш памети.
Још нешто лепо из тебе сјаји:
Друга се књига губи, затаји,
Ти си нам увек верно имање
Нит’ те ко иште на прочитање.
Ој, књиго, књиго, слава ти, слава!
Вечита бриго порезних глава!
Ко твојој моћи пркосит’ пође,
Врашки с’ опече, ђаволски прође.
Неки те хуле са свезе твоје
И веле да си званичне боје,
А то је само потвора ниска —
Ти си баш доказ слободна тиска.
Шта јесте, јесте: проза си сама;
У теби нема стиха, песама,
Ал’ ипак зато близина твоја
Загрејат’ уме људе — до зноја.
На тебе пада замерка стална
Да ниси књига сентиментална.
Ал’ нађ’ ми друге која нам груди
На шири, дубљи уздисај буди.
Нека их, нек’ ти налазе мана!
Ти стојиш јача од свих романа,
Јер ко би данас с романа плакô? —
С тобом у руци и то је лако.
Па зато и ја у чела зноју
Избацих оду у славу твоју,
Највиша књиго над свим’ књигама!
Највиша бриго над свим’ бригама!
Ја знам да ниси на мене спала
Ни ти ни твоја слава и хвала:
На служби стоје твојојзи слави
Добоши други — добоши прави.
„Стармали“ 1882.
