Опоруку чиним још за здраве свести,
Сад ћу још једаред прапорце затрести.
Не велико звоно већ прапорци мали
Нек’ отцингиличу: свршује „Стармали!“
Још некол’ко дана па ме крије тама,
Два последња зрна на бројаницама
Али иза леђа имам више зрна, —
Ваљда нису гадна, ваљда нису црна...
Мирна срца стојим, крајње дане бројим
Да се скинем с душе пријатељ’ма својим:
Ако ј’ и то мало, већма ћу их смирит’
С обећањем да се нећу повампирит’.
Опоруку чиним, омладино драга,
Ма да немам злата, ма да немам блага;
Је л’ ми перо скврно, ти га само преби, —
И дугове моје све остављав теби.
Ја дугујем много своме идеалу;
Нисам вешто збиљу сновао у шалу,
Нисам вешто шалу сновао у збиљу, —
Али сам поштено ишô своме циљу.
Уверења кадшто знао сам прећутат’
(„Отров“ што га сејах радо ћу прогутат’),
Штедио сам ниже већма него краља, —
Ти сад можеш рећи да ми то не ваља.
Не велим да гинем од велике снаге. —
Где је данас снаге без труна очаја?
Западô сам кадшто у сентименталност,
Па и томе греху ево сада краја.
Омладино драга, и теби сам кадшто
У брк нашто рекô, никада ти ласкô;
Под барјаком својим на трњу сам стајô, —
А и где би старац за младима каскô!
Ал’ ја ипак велим; сва су поља твоја,
То јест, ти се спремаш да на њима зидаш,
И сатира ј’ твоја, па и ране моје
Ја остављам теби, да их ти извидаш.
Шта нам слога вреди, ја сам добро знао
И њојзи сам много, много жртвовао;
Ал’ ти кол’ко жртав’ смеш принети слози,
То промисли сама, — Боже, ти помози!
Омладино драга, буди добре воље:
Ти нам буди јака, ти нам буди лепа.
А да будеш лепа, мораш бити ведра,
А да будеш јака, чувај се процепа.
Па сад дижем чашу, — е гле самртника! —
Нека живи твоја и збиља и шала,
Збиља као збиља, шала као шала,
А срећица бољих времена им дала!
Нек’ ти здраво семе не пада на стене,
Нек’ ти сваки осмех тисућ’ мисли крене;
Кад говориш српски, нек’ те свак’ разуме,
Нек’ те свак’ разуме — боље него мене.
Сад испијам чашу, да вино не лáпи,
Да „злотвора“ у њој не буде ни капи.
Ти сад чини своје, а ја ћу се смирит’ —
Ал’ зато ћу ипак кроз тарабу вирит’.
„Стармали“ 1889.
